(ВИДЕО) "Његошева религија": Поглед у дубину духовног бића највећег пјесника

Поводом славе Светог Јована Владимира, у Саборном храму у Бару одржана је дијалошка трибина посвећена религијској димензији стваралаштва Петра II Петровића Његоша, под насловом „Религија Његошева“. Саговорници су били академик Синиша Јелушић и професорка Соња Томовић Шундић, а модератор дијалога био је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Академик Јелушић указао је на то да Његошева религиозност није реторичка, већ суштинска категорија његовог бића и поетике. Он је, како је рекао, био „пјесник који се Богу обраћа“, и у том обраћању је највише пјесничке и људске искрености. Његошева поезија, по његовим ријечима, уткана је у теолошки простор, и управо је зато капела на Ловћену — подигнута прије 180 година — била природно и симболички најчистије мјесто његовог починка.

Подсјетио је и на значај светлости у Његошевом дјелу: „Капела је била простор у коме се утишаност и свјетлост срећу као парадигме онога што је Његош у својој мисли тражио“, рекао је Јелушић, наводећи да је накнадна изградња маузолеја представљала „симболичко искривљење Његошевог духовног завјештања“.

Професорка Соња Томовић Шундић је свој наступ фокусирала на „Лучу Микрокозма“, коју је описала као најдубљи израз Његошеве теолошке и егзистенцијалне драме. Указала је да Његош у том спјеву поставља питања слободе, зла и спасења, и то не као филозоф-апстракциониста, већ као митрополит који носи тежину пастирске одговорности. Она је казала да је Његош „духовно утемељен у библијској мисли“, а да „Луча“ представља хришћанску драму човјека растрзаног између палости и узлета.

Према њеним ријечима, Његошево поимање зла не извире из метафизичке нејасноће, већ из дубоког увида у слободу као узрок људске трагике: „Он зло види као посљедицу избора, а не Божје воље“, нагласила је Томовић Шундић. Додала је да се код Његоша зло побјеђује покајањем, што његову религиозну мисао чини суптилном и дубоко хришћанском.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић подсјетио је да се ове године обиљежавају два значајна датума — 180 година од подизања Његошеве капеле на Ловћену и 100 година од њене обнове. Он је рекао да тај храмски симбол „није био само споменик, него и духовни завјет“. Подвукао је да је ова трибина дио настојања да се Његошево дјело чита не само као поезија, већ и као духовна мисао у времену кад се и религија и култура релативизују.

На трибини је било ријечи и о односу Његоша и Достојевског. Академик Јелушић је нагласио да оба аутора упозоравају на одсуство слободе које људи сами призивају: „Његош и Достојевски разумију да је човјек спреман да се одрекне слободе зарад сигурности, и то је највећа трагедија модерног доба“.

Томовић Шундић је додала да се Његошева религиозност не може свести на пуку црквеност, јер је он користио више од 140 појмова за Бога, што, како је навела, чак ни модерни богослови не постижу. Подсјетила је да је јапански истраживач Танака своје вријеме посветио анализи Његошеве „Луче“, називајући је једном од најбогатијих религијских поема 19. вијека.

Завршно, учесници су се сагласили да је Његошево дјело актуелније него икада: у вријеме када је духовност потиснута, а смисао испражњен, Његош нам говори више него многи савремени гласови.

Фото & видео: Дејан Вукић