Јесен,новембар, киша... Београд, Београд... поново у највољенијем граду на свету... дочекао ме, као кад сам дошао први пут на студије, седамдесетих година, насмејан, широко раширених руку. Мој први корак по изласку из воза, на железничкој станици, био је улазак у Слободу, у нешто ново, непознато, силазило ми је низ кичму, недокучиво, вишебојно... Непознате улице, булевари, приградска насеља, тролејбуси, трамваји...а опет све познато, моје, свезнано као да је изашло из моје душе.
Београд
Са рекама
Утиснутим у теме
Плови Бела Лађа
Златне ти обрве
Доје девице Русалке
Жедном ногом
Да не пређеш
Капију отворену
У зениту горњем
Светлочело Сунце
Отворило двери
Из облака када се вратиш
Да те дарује
Камењем зрелим
Богове речне
Светлошћу
Да нахраниш
Најлепше године младости дао сам Београду а он ми је узвратио Љубављу, Добротом,
искушењима...Ко зна где су сада Едина, Мира, Дајана...
Дунав упија длановима меким сјај посусталог месеца.
Плесом испијам Те у ружно новембарско вече.
Суманутом белином дојки вајам све пробуђене птице
У Твом грлу. Нико не зауставља дах
Велике казаљке на зидном сату. Тегљачи на реци
Огледају уморна лица у слепој води.
Улична светлост упалих образа улази кроз прозор и седа
Крај Тебе. Голим рукама хвата страх неизговорених
Речи разбацаних по знојавим чаршавима
Дунав плови Твојим лепим челом
Заспала на боку не сањаш
Хук реке што плави наше обале, песак наш светли
У тамној руци исконског трагања
...Петар, Раде, Дубравко... где су све посејани по Србији, свету? Да ли су уопште живи? У сећању су ми наши одласци на Философски, доле у подруму, прашили су Дорси, Цепелини, Џими .. и онако мокри одлазили у драгстор код Дома Омладине на једно пиво, два... а после одласци на Зелењак, хватање поноћних аутобуса за све нас који нисмо били у центру.
После завршених студија , промоције поетских књига на Коларцу, у Библиотеци града Београда, Мадленијануму, Удружењу...
Сва моја Љубав и крв укалдермисани су у живи камен Кнез Михајлове, Калемегдана, Теразија...
Тишина је вечерас лековита
Додирује ме згуснутом тамом
У предаху између два сна
Тражи равнотежу у даху
Спретнија од паука тка мрежу посуту
Пепелом упаљеног песка
Изцртане линије на штафелају гутају
Белину којом су обешене
На поду издише Кандило
Задушнице овде трају вековима
Сечем таму поморанџе
Замириса мрачним простором
Просутим Женским шармом
Изненадни пљусак је померање тежишта тишине
Посета у мокрим капутима
Непријатност што силази нага низ прозоре
Ах да и сто постављен за двоје
На тераси над савском круном
Погледом гутам слутно Земун-поље
Пригушене крике потопљених кукурузишта
Шарани у чашама за вино
Имају Твоје лице док душу
Изгубљеног света натапа киша
Влажни образи зидова распетих кућа
На Твојим ребрима
Печат
Љубав ходочасника
Kојом пропознајемо Варку
У влажна и магловита јутра пре факултета, излазимо и трчимо кроз Кошутњачку шуму. Будимо се уз „Београде добро јутро“ Душка Радовића и његове философске цртице у којима нам је откривао живот, његову лепоту, лепршавост али и тако брзу пролазност...
Наше дружење било је Светлоносно... подигнуто на један виши духовни ниво. На свему томе сам Ти захвалан Граде Бели.
Академик Игор Ремс, уметник
