Истина у камену и архиви: Српска народна читаоница – темељ културе Бара

На јучерашњи дан, 17. децембра 1891. године, на ванредној скупштини Српске народне читаонице у Бару усвојен је Устав ове установе, са укупно 39 чланова. To je повод да подсјетимо на живо свједочанство једног времена, једне свијести и једног идентитета који се данас, готово свакодневно, покушавају поништити – фалсификатима, преименовањима и бјежањем од истине.

Српска народна читаоница у Бару основана је 22. марта 1881. године, три године након ослобођења града од турске окупације. Основали су је угледни грађани Бара – Вуко Пејовић, Душан Бркановић, Томо Ораовац, Ђул-бег Шкањевић и други – као дио ширег, општег  народног културног препорода. Била је то прва, најстарија и темељна културна институција града Бара.

Циљ њеног оснивања био је јасан: ширење просвете и културе у граду који је деценијама био у стагнацији под османском влашћу. У то вријеме, Српска народна читаоница била је једина културна установа у Бару. Међу њеним оснивачима и члановима налазили су се православни, католички и муслимански Срби – што је историјска чињеница коју данашњи фалсификатори најрадије прећуткују.

Први предсједник Читаонице био је Томо Ораовац, потпредсједник хоџа Шабић, а међу истакнутим учесницима њеног рада били су генерални викар Јосип Коловић, који је одржао здравицу о слози и поклонио књиге, пјесник Мило Јововић, Васиљ Загарчанин и други. Срби у три вјере – православној, католичкој и исламској – чинили су апсолутну већину становништва Бара и Црне Горе, уз око пет одсто Арбанаса, који су се тада и изјашњавали као Арнаути. До 1948. године, без обзира на вјероисповијест, овдје су живјели Срби – и то је историјска, демографска и архивска чињеница.

Управо зато су данашњи покушаји да се Српска народна читаоница представи као некаква „Барска народна читаоница“ ништа друго до јадни, примитивни и биједни фалсификати. То нису научне расправе, нити нова сазнања, већ сирово прекрајање прошлости у служби дневне идеологије. Исти они који данас прекрајају непорециву истину о читаоници и њеном изворном називу, истовремено покушавају да нас убиједе да њихови преци – који су се до јуче изјашњавали искључиво као Срби – то наводно никада нису били.

Српска народна читаоница је, са мањим прекидима, радила до 1916. године, а потом кратко и у Краљевини Југославији. Обновљена је средином марта 1953. године, али је у вријеме комунистичког преобликовања и конвертовања српских вриједности у нешто „ново“ и до тада непостојеће, преименована у „Градску библиотеку и читаоницу Иво Вучковић“, чиме је њен историјски континуитет фактички укинут.

Ипак, истина има особину да се враћа. Српска народна читаоница – Бар обновљена је 4. јуна 2017. године, са истим основним циљем као и 1881. године – ширењем просвете, културе, едукације и информисања. Данас је она, између осталог, и издавач "Барског портала", који је у рекордно кратком року постао медиј са изузетним утицајем, не само у Бару већ и на много ширем плану.

О постојању, имену и идентитету Српске народне читаонице не свједоче само архиве и документа, већ и камен. На споменику Ослободиоцу у Бару стоји натпис, који је сама Читаоница оставила као завјет времену:

„СВОМ ВИТЕШКОМ ОСЛОБОДИТЕЉУ КЊАЗУ НИКОЛИ I:
ЈА ИЗГЛЕДАМ КАО КАКВА СТИЈЕНА,
ВЈЕКОВИМА КИШОМ ИЗЈЕДЕНА,
АЛ’ НЕ ЖАЛИ ГОСПОДАРУ СЛАВНИ,
ТЕК МИ ДАНАС СЈАЈУ СРЕТНИ ДАНИ –
СРПСКА НАРОДНА ЧИТАОНИЦА – БАР, 25. МАРТА 1881.“

Дакле, ово свједочанство  није мишљење, већ историјска чињеница. Све друго су покушаји да се прошлост прилагоди тренутним потребама, а истина замијени фалсификатом. И управо зато је данас, више него икад, важно понављати једноставну истину: Српска народна читаоница у Бару није настала јуче, нити је била нешто друго од онога што јој име каже.

Историја се може тумачити, али се не може измишљати. А камен, архив и памћење народа – не лажу.