Љубица Аџовић- прабака филма, гатара која је прославила своје Сутоморе

Данас се навршило деветнаест година откако је престало да куца срце Љубице Аџовић, жене која је из шатора у Заграђу ушла у вјечност филмске умјетности. Али њено име не ћути – оно одјекује кроз сваки камен Сутомора, сваки талас Маљевика, кроз сваки осмјех унука и праунука који са поносом изговарају: она је наша. Не постоји бајка која би могла испричати њен живот вјерније од саме истине.

Стара Ромкиња, гатара с плаже, с картама у руци и небом у очима, пронађена је не по огласу, већ по судбини. Емир Кустурица, увијек гладан аутентичности, нашао ју је у Заграђу, у димији и марами, и препознао у њој оно што ни она сама није знала да носи — дар. Не глумачки, него људски, дубоки, исконски.

У Дому за вјешање постала је баба свима нама. Није она играла улогу — она је била улога. Са лицем што је памтило вјетрове Балкана, са очима које су гледале у туђу судбину, али никада нису жалиле своју. Њен лик освојио је Кан, али њена душа освојила је нас. Касније, у "Црној мачки, бијелом мачору," назвала је Бранку Катић „правом унуком“, и није то било ни глума, ни ласкање. То је било све оно што је Љубица знала — да воли људе као да су крв њена, чак и кад нису. Али ни слава, ни свјетла свјетских фестивала нису могли ишчупати Љубицу из коријена. Вратила се у Заграђе, међу своје, међу маслине и карте, међу шапате који више вјерују у судбину него у телевизију. И опет је гледала у будућност других, као да никад није ни отишла. Причало се свашта — да је бјежала у Француску, да је тражила азил, да ју је мафија прогањала. Причало се чак и да је трговала бебом — али то није била она. То је била друга, са истим именом. Љубица је тада ћутала, као што само невини ћуте, а живот је тај неспоразум сам исправио. И убрзо након тога, отишла је тихо, као што је и дошла — 23. маја 2006. Но она није нестала. Напротив.

Данас, деветнаест година касније, њено сјећање гори јаче него икад. Њен праунук, петнаестогодишњи Лоријан, који се родио четири године након њене смрти, говори за Барски портал с поносом каквог ријетко чујеш: „Ја је никад нисам упознао, али је осјећам. Као да ми је у крви остала. Срећан сам што сам њен потомак. Она није прославила само нас Аџовиће, већ и Сутоморе, Заграђе, Ђуричине Воде. Неко сад зове наше насеље Пендрек Сити — нека зове, није важно. За мене је важно што је прабака Љубица била чудо! Мој тата Брусли ми је причао о њој. Кад прича, очи му сијају као да гледа у небо. Е, то је прабака Љубица. Жена која је донијела свјетлост.“

Сви смо ми, на неки начин, унуци Љубице Аџовић. И филм, и Балкан, и Сутоморе, и Заграђе. Њена прича није само бајка — она је историја духа који не признаје границе, ни године, ни титуле. Њен живот је био пјесма коју нико није написао, али је сви памтимо. И кад неко једном поново прође кроз Заграђе, и види плажу гдје се судбина читала као поезија, нека зна — ту је живјела Љубица. Ту је почела једна прича, која се не завршавa.