Нова књига Ненада Скробановића: Поезија памћења и вјере

Збирка поезије „Самотно рухо безобзирног пљачкаша“ Ненада Скробановића доноси снажан, густ и духовно интензиван пјеснички рукопис који се опире брзом читању и површном тумачењу. Ова књига не тражи читаоца у пролазу, већ саговорника спремног да се задржи у језику, симболима и тишини између стихова.

Скробановићев пјеснички свијет гради се на споју личне интиме и колективног историјског искуства. У истој књизи сусрећу се породична сјећања, фигуре оца и мајке, али и снажно присутна духовна и национална вертикала – од Светог Саве и Пећке патријаршије до средњовјековних даровница, страдања и савремених ломова идентитета. Поезија се тако обликује као простор памћења, али и отпора забораву.

Посебно упечатљиве су интимне пјесме посвећене оцу, у којима аутор једноставним, али потресним стихом досеже универзалну емоцију губитка и немоћи пред смрћу.

У пјесми „Смрт“ пише:

„Тата, нико да примијети

да ви што сте прошли

нисте нас мртве видјели…“

У тим стиховима нема патетике – бол је суздржана, али управо зато снажна. С друге стране, у пјесмама са духовно-историјским темама, Скробановићев језик постаје згуснут, архаичан и симболички сложен, често налик молитви или литургијском запису. Ријеч у његовој поезији има тежину и опасност, што се јасно види у краткој, али снажној пјесми „Нож“:

„Зашто ријеч постаје нож

и таква исјеченост

обљутави тијело.“

Овим стиховима пјесник директно тематизује моћ језика – његову способност да истовремено разоткрива и рањава. То је уједно и кључ за читање читаве збирке: ријеч је за Скробановића средство истине, али и искушења.

„Самотно рухо безобзирног пљачкаша“ заузима посебно мјесто у савременој поезији. С једне стране, аутор остаје досљедан националној и духовној традицији, ћирилици и православној симболици; с друге, његова синтакса и метафорика често прелазе у смјели језички експеримент. Управо тај спој традиције и модерности чини ову књигу захтјевном, али и вриједном пажње.
Ова збирка није поезија за брзу потрошњу. Она тражи вријеме, стрпљење и поновно читање. У том захтјеву лежи њена снага: Скробановићева поезија подсјећа да стих још увијек може бити мјесто смисла, свједочења и духовног отпора у времену буке и заборава.

(Мр Мирослав Међаш, "Слободна Ријеч")