Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ из Бара представило се по пети пут као издавач књиге аутора Војина Тривуновића. Барска књижевна асоцијација овога пута потписује остварење бањалучког књижевника под насловом „О лову на тетријеба“.
Лабуд Н. Лончар предсједник удружења „Неказано“ о књизи и самој сарадњи са Тривуновићем каже: „Изузетно нам је задовољство што се и овог пута појављујемо као издавачи цијењеног Војина Тривуновића, познатог и признатог аутора из Бања Луке. Ова сарадња је свакако потврда његовог квалитетног и поштованог рада, као и потврда афирмације удружења„Неказано“ на међународном плану. Радујемо се и са нестрпљењем очекујемо његову следећу, шесту књигу у нашем издаваштву“.
Као рецензенти ове по много чему посебне књиге поезије потписују се - Секула Петровић, Сава Густов Марчета, Мирјана Штефаницки Антонић, Дина Заварко, Светозар Савковић, Тања Петровић, Душко Поповић и Сенахид Незировић. Преносимо дио њихових импресија:
*
Када бих као ти у твојој пјесми Овце нису на броју разлучивао пјесме у збирци О лову на тетријеба (и не само у овој) на битне и небитне, било би ми много теже но разлучити овце мркачице од овнова мркача.
Амбар у мени, на којем је пљоснатом столарском оловком написано Завичај пун је до вра твојих пјесама. Али још увијек има мјеста, јер добра пјесма ће вавијек направити мјеста својој другарици.
Да, и још нешто...Твоја љубав према завичају јача је од љубави оне птице што се погуби када се заљуби. Шта је тетребовање спрам војиновања? Ништа!
Секула Петровић
*
Његове стихове чине посебним одјеци неизговорених ријечи који доминирају сваком строфом. Он своје пјесме живи, зато су попримиле одлике творца, чврсте су као тврђава, стамене и опомињуће.
Сликовити прикази у пјесмама дају посебан доживљај. Лично сам читајући пјесму ,,видјела'' мајку Винку на прагу, како чека стрепећи, сина који се метафорички приказао...
Исписати своја осјећања у овако јакој поетској форми, са поруком у сваком написаном стиху, може само човјек, са чистом, исконском љубави, чврсто стојећи на тлу.
Сава Гуслов Марчета
*
Да Песника „није сазвао зов црквених звона“ и да није осетио „јеку и одјеку с кућног прага“, не би настале ни песме – посветнице, у спомен родитељима Винки и Стевану. Незаборав не дозвољава одласке. „Човека не боле сузе, већ оно због чега теку.“ Животна и неизбежна стварност о истини наше пролазности.
Вечни запис песама о Завичају, које еманирају дубоко утемељење на родољубљу...
Тетреб је врло ретка и лепа птица. Углавном насељава врхове планинских масива. Ретки су срећници који су је видели, као што је имао прилику да је види наш Песник... У недрима Шатор планине, тетреб и рунолист, “њихове висости“, попут њене висости Реч, у самосвојним Војиновим стиховима.
Мирјана Штефаницки Антонић
*
... Овај рој пјесама који се спустио и скрасио између корица ове збирке јесте најемотивнији и најискренији Тривуновићев пјев. Из њих пулсира и исијава нека мистична магична снага која плијени, обузима и на тај начин нас и саме позива да се загњуримо у своје животе, у нека давна, минула времена. Заправо, оне нас идентификују са пјесником који, на некој животној раскрсници, размеђи свјетова зна да је био и да су постојали његови најрођенији, и оних којих нема, и оних који су још на овој страни човјековог битисања.
Отуда ове пјесме и јесу ауторова најисцрпнија (ауто)биографија које су објелоданиле и казале више о њему од свих могућих биљешки и ријечи које су о њему до сада исписане. Уз то, оне су и живи, и ватрени свједоци времена, једног рустикалног, топлог свијета који се срушио и нестао у овом хаотичном, грозничавом, суморном добу...
Др Душко Ж. Поповић
*
Једног кишног дана кренух у „Лов на тетријеба“, мислећ’ да је то лако, да ћу се с’ пером брзо вратити са кратког путовања по планини врлетној, гламочкој. Ал’ већ на подножју наиђох на „Забрекла врата“, „Прозор“, „Мелем ријечи“.....не могох даље док не ухватих ваздуха враћајући се и уживајући у живописној игри речи под уздом филозофских мисли о животу... смислу постојања, суштини мишљења, неизбежности, бесмислу уништења, незадовољству, узалудности, мудрости, традицији, лажи и истини, љубави, стрпљењу, о вечитој борби унутрашњег бића за разлоге постојања и стремљење ка ходању ван жице. Нису то обична размишљања, то су метафоре, метонимије, епитети, компарације, парадокси, мека иронија и лаки сарказам у служби краљице ове збирке – алегорије. Требало је застати, на сваком стиху предахнути од свежине мисли, запахнут колоритом слика које се ређају у глави која мисли. Осетих се великом и снажном што су моје мисли заслужиле ово перо тетријеба које носим као дар аутора у недрима и мислима о животу.
Тања Петровић
*
Срж и кључна мисао „О лову на тетреба“, Војина Тривуновића; јесу рафали ауторове истине, сложене у супротстављање и сучељавање кроз време... Где се симболички везује све на бит живота и природе уз опомену, како би свет зла и сукоба опоменуо и навео на боље и ка бољем сутра... Ту није реч о стварном прогону и лову, већ протераног и скоро па несталог тетреба, којег урбани човек више ни у сновима не среће... Доста тога постоји у структури књиге „О лову на тетреба“, етимолошког и топонимског, да се освежи или не заборави, све протекло било опште или завичајно, као језичке битности и смисла... Аутор врло вешто, луцидно, оргинално и надасве самосвојно доноси и приноси читаоцу то сучељавајуће једног над другим – као добра над злом и обрнуто...
Светозар Савковић
*
Међу наше савремене књижевнике – класике, који се могу набројати на прсте једне руке, спада и Војин Тривуновић. Једини је, по струци, економист, који буквално економише књижевним изразом, без обзира да ли се ради о афоризму, песми или прози.
Основна карактеристика његовог „певања и мишљења“ је хармоничност и гномичност, скупа са конкретношћу и сликовитошћу.
Војин Тривуновић уводи у свој космогониј завичај и ефектно га спаја са урбаним. Отуда се отчитава жал за здравим животом, као у поетском наслову „Вареника“ (стр. 26), када није могло бити болести у безбрижном детињству, а која стиже, налик сенци, у трци за материјалним, у друштву обремењеном поседничком психологијом...
Нарочитом лепотом се издвајају песме које посвећује оцу Стевану и мајци Винки, од којих беше наследио дивне црте карактера којим, даље, оплемењује и своје читаоце. Стога је он синчина, чије рођење је записано у звездама. Мудрац који „зида“ најлепши споменик родитељима.
У знак благодарења, јер је Бог удахнуо од Себе. А све у нади за префињен, хуманистички садржај у књижевно уметничким текстовима који остају да трају као драгоцено и непоновљиво сведочанство књижевнога генија у нашем времену и простору...
Сенахид Незировић
*
Ову књигу аутор је посветио својим родитељима Винки и Стевану, за спомен.
Биографија:
Војин Тривуновић, рођен је 10. октобра 1956, године у Рудићима код Гламоча. Врло рано почео је да објављује пјесме у новинама и часописа. „Мале новине“ из Сарајева су га наградиле за поезију (1970). То му је најдража награда.
Прву пјесму за одрасле објавио је у сарајевском „Ослобођењу“ (1974). Још као студент у Новом Саду биран је у Круг најталентованијих младих пјесника (1977).
Поред књижевног бавио се и новинарским радом. У Новом Саду је био стални сарадник „Гласа омладине и члан Књижевног клуба Културног центра Радничког универзитета „Радивој Ћирпанов“ и Књижевног клуба при „Трибини младих“. Уређивао је и Билтен Књижевног клуба при „Трибини младих“ у Новом Саду.
По доласку у Бањалуку почео је да објављује у „Гласу“, а писао је и у „Ослобођењу“, „Независним новинама“, а уређивао је и сатирични додатак „Патка“.
Био је директор и главни уредник „Крајишких новина“ Уређивао је новине „Империјал мач“ и „Коло“ као и сатирични лист „Јазавац“.
Био је и потпредсједник Управног одбора Новинско – графичког и издавачког предузећа „Глас Српске“ у Бањалуци.
Прву књигу објавио је 1984. године. До сада су му изашле књиге: „Понављати градиво“ (пјесме), „Рам за главу“ (афоризми), „Од ентитета до блентитета“ (сатира), „Глуво коло“ (пјесме), „Кроз иглене уши“ (пјесме), „Тропрсташ“ (роман), „На посљедњој линији обмане“ (пјесме), „Огледало и слијепац“ (пјесме), „Пролетери свих земаља разиђите се“/ Прилози за критику политичке економије друштва у транзицији/ (пјесме – економија), „Пјесме“ (не Есперанто језику, заједно са Стевком Козић Прерадовић и Ранком Прерадовићем), „Ћоркан“ (пјесме), „Град је спустио капке“ (изабране пјесме, заједно са Душком Поповићем), „Пелене и завоји“ (афоризми), „Читачи трагова“ (изабране пјесме), „Ако Босна пресуши,гдје ћемо се утопити“ (афоризми), „Цједило“ (пјесме), „Човјек у саксији“ (афоризми), „Изгон“ (пјесме).
Поводом четрдесет пет година од објављивања прве озбиљне пјесме за одрасле у сарајевском „Ослобођењу“ и тридесет пет година од објављивања прве књиге издао је Комлет одабраних радова у четири књиге (2020): „Читачи трагова“ (пјесме), „Прилози за критику политичке економије друштва у тарнзицији“ (пјесме-економија), „Бомбе и упаљачи“ (афоризми), „Вршај“ (пјесме).
У част 180 – годишњице појаве Првог српског буквара Вука Караџића, приредио је и објавио (2007) фототипско издање.
Добитник је угледне награде „Умовање здравог разума“ (2006) Књижевне заједнице „Васо Пелагич“ Бањалука.
Радови су му превођени на стране језике и уврштени су у неколико антологија поезије и афоризама.
Члан је Удружења књижевника Републике Српске.
Бави се и издаваштвом.
По образовању је дипломирани економиста.
Живи и ради у Бања Луци.
