Промовисана књига "Дах и прах" Светозара Ђуришића
Промоција књиге поезије Светозара Ђуришића “Дах и прах” одржана је синоћ, у амфитеатру Средње стручне школе. О књизи су говорили Јованка Љубенко Матуновић, Перивоје Поповић, модератор Милан Вујовић и аутор.
“Има пјесника које сам прво заволио због њихових пјесама, Света сам заволио због њега, а тек онда због његових стихова. Кад читам његове пјесме – пјесме риме, душе, сјете, чежње, бјелине, умности, богоугодних мисли, патриотизма којим се не горди, него га живи, пазећи да не огребе никог око себе, видим Света, његов лик и велику главу на којој, супротно очекивању, доминирају очи, не брада. Видим га у свакој пјесми”, казао је у уводном дијелу модератор програма Милан Вујовић.
Прије но што је дао ријеч онима који су, како је истакао, позванији да говоре о Свету и његовој поезији и збирци „Дах и прах“, Вујовић је прочитао двије пјесме – “Ти друмови бијели“ и „Бијели дани“.
Новинарка Јованка Љубенко Матуновић је у осврту на Ђуришићеву поезију казала да “писати о поезији, баш по дисциплини ‘на дах’, може само појединац, унапријед баш као ја изузет из обзира, пригодних племенских здравица и површних чаршијских осврта”.
“Осврт у узвишено, готово онострано, тражи сасвим другачији приступ. Уколико је такво приступање разумљиво аутору и прихватљиво стихотворцу, онда је и духовно игралиште лишено зарђалих запрека и изгубљених стварчица које се прозаично и најчешће, у домаћим приликама, траже и лијепе уз биографију аутора”, надахнуто је казала Љубенко Матуновић.
Светозар Ђуришић је, истакла је, сам, особен и својеглав, умјесто награда у збирци “Дах и прах”, побројао пријатеље не присвајајући их.
“Обзиран, уман, умно је и с дистанцом себе препустио њиховим ријечима. Огрнуо је угледнике њиховим именима и тако најбоље препоручио пут кроз изабране стихове који су деценијама опсједали његово огњиште и извориште. Његови, умјесто награда, Тимотијев, Вучинић, Ракчевић, Милошевић и Христилишта, Радовић, а тек Ранко Јововић, међу анђелима траже загубљену оду о свима нама пролазнима, праху и пепелу на сунчевом огњишту”, навела је Љубенко Матуновић, додајући да је Светозар Ђуришић био и јесте много сигурнији под окриљем јасно дефинисаних, морално пречишћених националних тема.
“Његови ‘Видовдани’, Дарине мараме од сунца саткане, Милункине куле у којим би смјестио и завичајну Ђуришићеву, окађену Бојићевим тамјаном са Светог Вида и распет на крсту силе, као Амфилохије, нису пјеснички запис него свенародни крик, трајни прилог”, казала је.
Пјесник родом из Дољана из Куча, Перивоје Поповић је рекао да му је изузетна част да говори пред оваквим скупом о оваквом писцу.
“Прва моја књига док још нијесам знао да читам, а читао је мој отац Радомир син Милованов, јесте књига овог пјесника. И међу тим књигама, пјесмама, сјећањима на прва пјесничка спознања јесте и ‘Кула Ђуришића’. Да није рођен у сјенци Куле Ђуришића, можда ми ноћас не бисмо слушали ове ријечи. Овог љепотана памтим од 1968. године прошлога вијека. Заједно смо студирали на некад престижној Педагошкој академији”, присјетио се Поповић.
Говорећи о разлици између Ђуришићеве и своје поезије, између његове и своје ријечи, Поповић је казао:
“Моја ријеч покушава да блажи и онамо гдје помоћи нема, а његова ријеч разара нечовјечност. Тиме он стиче право да се о његовој поезији говори без страха да ће иједан камен са Куле Ђуришића да се обурда.
Он је учинио да ми данас овдје славимо уз његову поезију, да славимо вино, љубав, црмничко вино. Али, више од свега, ми славимо поезију – највећу слободу људску, људско постање, постајање, биће, људску суштину, суштину постојања. Суштину стварности, каква год да јесте, тумаче четири области: религија, наука, филозофија и поезија. Једино у поезији два и два може да буде колико хоћемо и колико можемо, а то колико може Светозар Ђуришић, рекли су моји претходници Матуновић и Вујовић”, рекао је Поповић.
“’Дах и прах’ Светозара Ђуришића, изабране пјесме (а има и старих и нових) је формула како се прави једна добра књига од добрих књига. Дакле, кад пјесници или критичари праве изводе из књига или праве изборе, често покваре књигу – ону на коју су се ‘наврзли’. Ова књига има све особине добре поезије. Ђуришић је пјесник традиционалног духа и даха, али одјевеног у једну савремену, ангажовану димензију. Ђуришићева поема о Милунки Савић могла би да се напише и о Јованки Орлеанки”, устврдио је Поповић. У пјесмама Светозара Ђуришића, казао је, саопштена је, изнијета као на филмском, као на сликарском платну, судбина пјесника, судбина поезије у времену вјечне таме и вјештачке интелигенције.
“Ђуришић је испунио тај дух у очувању поезије, традиције и човјечности. Нико нам неће дати ни слободу, ни правду, ни право, ако је сами не зграбимо. То нам поручује овај младић од скоро осамдесет година”, казао је Поповић.
Правећи паралелуе међу ствараоцима, за Светозара Ђуришића је рекао да је пјесник Црмнице, за Шантића да је пјесник Мостара, Бору Станковића да је пјесник Врања, уз напомену да су “овакви пјесници, пјесници свијета, пјесници који славе слободу, пјесници који славе поезију, пјесници који славе човјечност”.
“Свето је добар човјек, несклон компромисима било које врсте. Њему и његовој поезији и васиона је мала, а читавог живота је био и остао вук самотњак. И сад не могу да схватим да ме прескочио цитирајући, на крају књиге, другове и пријатеље о њему и његовој поезији. Мене нема… Али, добро, најлакше је заборавити пријатеља, а и, објективно, он својом људскошћу разоружава, тако да сам му опростио”, нашалио се Милан Вујовић, најављујући Ђуришића.
Поздрављаћи и захваливши се окупљенима, Ђуришић је казао да је збуњен јер не зна како да ово вече доврши.
“Хтио сам да говорим поезију и искључиво поезију, међутим љубав према мојим пјесмама из ове књиге је у сјенци моје туге за мојим упокојеним пријатељима. Књигу са овим насловом ‘Дах и прах’ приредио је и припремио за штампу мој синовац Петар, одвајајући вријеме које му је било потребно за студије да би мени учинио радост”, објаснио је и додао да “читање пјесама може да скрати, али причу о прошле године упокојеним пријатељима, не може”.
“Ту је, на првом мјесту, мој унучић Матија, преминуо послије шестог мјесеца живота. То је унук мога брата, али како ја немам своју породицу, читав ми се свијет на њега наслањао… Затим мој рођак Душан Душко Ђуришић, који је био понајбољи ђак барске Гимназије и понајбољи студент математике на Београдском факултету, који је осам година радио на Институту у Винчи, а остало вријеме провео као професор на Војној академији. О Душану морам рећи ријеч више, јер он то по свему заслужује, Он је био један од већих људи, не само у братству, већ и у нашем племену”, казао је Ђуришић.
Поменуо је и сестричну Јелену Маркуш, кћерку Андрије Маркуша познатог архитекте из Подгорице, аутора преко 50 књига из области архитектуре. У сјећање је призвао и Ненада Бадања, који је “направио највећи комплимент за његову поезију”:
“Једва чекамо да умреш, да би се зорили с тобом”!
Говорио је и о Драгану Драгу Петра Лековића, творцу НВО “Дани Скадарског језера” и утемељивачу Фестивала поезије о вину у Вирпазару.
Стихове поклањам и живима и мртвима, рекао је Ђуришић, наслањујући се на онај стих Стевана Раичковића из поеме о Црном Владимиру :
Све што је икад имало
Живот, до уре удесне,
О није мртво нимало
(Бар неке ноћи чудесне).
Врло емотивним казивањем пјесме “Дах и прах” која је, како је аутор објаснио, посвећена његовом рано преминулом унуку Матији, завршено је књижевно вече Светозара Ђуришића.
