ПИШЕ: Јованка Вукановић
(Есеј о пезији Игора Ремса)
Игор Ремс је и у најновијем рукопису "У Зноју Тишине" (или "Песме из карантина") остао вјеран својим поетским свјетовима које је смиреном промишљеношћу, увјерљиво и утемељено профилисао и у ранијим збиркама.
У сваком његовом новом јављању слике свијета су се разгранавале и добијале нове обрисе и значења, живот добијао нове нијансе, а сам пјесник бивао још запитанији.
Без обзира о којим мотивима се радило и у којој позицији се пјесник налазио наспрам изазова који га и уводе у трагалачка искушења неизоставни елемент ауторовог гласања је његов несмирени дух, будност и енергија, истовремено тиха и дјелотворна, која избија из готово сваке његове ријечи.
Колико год покушавали да одредимо проблемске тачке Ремсовог свијета, оне нам константно измичу, јер су изван обухвата било какве дефиниције и статистичког редосљеда.
Но, и поред такве живе и неухватљиве енергије из које избијају, могли бисмо оквирно да означимо зоне њиховог дјејства, и да се на тај начин приближимо пјесниковим свјетовима, из којих он црпи снагу и смисао, хранећи тиме истовремено И сопствено биће.
То су: Природа, као вјечна материја, као земаљски и онај виши универзум, истовремено; Љубав – примарна, покретачка снага и највреднија човјекова остваривост; Ријеч, као до краја промишљени, танани и најчистији сублимат нашег дијалога са самима собом и са свијетом; И тај исти, свакодневни свијет у својој историчности и дневној временској потрошивости, у којој и сами учествујемо.
Наведени тематски мозаик је, иначе, најчешћа окосница стваралачког поимања и доживљаја свијета о било којој умјетности да је ријеч.
Оно што свако такво промишљање чини особеним и трајућим јесте начин на који умјетник остварује своју визију човјековог живота, којим стилистичким поступком је обликује и са колико интерпретативном оригиналношћу открива још неистражене релације нашег, иначе енигматичног, недовршеног живота.
Енигматичност људског универзума произилази, у ствари, из његове необухватљивости, бескрајности, а која се итекако осјећа и у поетским дамарима Игора Ремса.
Химеричност свијета пјесник ублажава и саображава свом микрокосмосу, животном ареалу којег он, свакодневно искуствено доживљава и чини да и сама Природа која у Ремсовим визијама одише медитеранском аромом, постаје чулна и опипљива.
Природа је у највећем броју његових пјесама (као и у ранијим збиркама) базични подтекст из којег извире сва есенцијалност пјесникових лирских медитативних пасажа.
Довољно је прочитати само неколико пјесама из циклуса Со и Хлеб (Неми мириси јутрења, Дивне морске капи, Сутон…) да би се доживјела дубока, до најтананијег нерва интегрисана збиља Човјека и Природе.
Феномену Природе, па ма колико асоцирао на архајски склад стамености и непобједивости, Ремс не прилази кроз романтчарску занесеност ни импресионистичку понесеност.
Медитерански хоризонт који пјесник апострофира у својој поезији, па и у најновијој збирци, постаје све мање рајска оаза, а све више огледало човјекове пролазности, чијег се усуда ни он, као стваралац, не може да се ослободи.
Све што човјек покуша да уради, осмисли и доживи, у односу на природни, у овом случају, конкретни медитерански постамент, вјечит и безграничан, дјелује као дјелић секунде, као искра која се “прије гаси него што се упали”, као шум кишне капи, пад листа са гране…
Све је подредјено оку и болу, рећи ће аутор на једном мјесту, апострофирајући тиме чињеницу да човјекова емоција није увијек у искристалисаном, чистом стању, већ најчешће у садејству медитативног, испитивачког.
Јака имагинативна снага пјесникове ријечи, која се не исказује само у овом већ и у другим тематским склоповима у збирци, долази отуда што се ауторова стваралачка свјежина успјешно исказала кроз ликовну транспозицију проблема о којима пише.
Динамична фигурална сугестивност у већини пјесама покреће јак, катарзичан стих, а што ће и за читаоца представљати ново драгоцјено искуство.
Љубавне пјесме које чине други мотивски склоп, у поетском видокругу Игора Ремса заузимају важно мјесто.
Жена, као персонификација љубави, оличење је страсти и емотивне пуноће која не признаје никакву половичну ни, у било ком виду, окрњену позицију.
Таква вулканска ерупција предавања себе сопственим чулима, свијести, сновима, представља најчистији пут нашег остварења у Другом, јер коначни смисао нашег бића можемо једино сачувати у интеракцији са другим бићем.
Игор Ремс, чија се перцепција иначе гласа у суптилним нијансама, увидја да на том путу није увијек могуће постићи кулминацију хармоничности и равнотеже измедју два бића, и да сваки отклон тиме поприма крајње рањиву конотацију.
Ту је чак и Ријеч немоћна да расвијетли и протмачи један свијет који своју потврду тражи у хедонистичком апсолуту (пјесма "Испод хаљина", из циклуса "Поглед Је Рађање Греха").
А у пјесми Хтели смо да говоримо, из истог циклуса, сама тијела не дозвољавају да се говори, јер она су, сама по себи, наслућујемо пјесникову поруку, најљепши говор.
Или у пјесми Сахрањујем реч (из циклуса "Љубав Је Само Реч"), феномен љубави чак надјачава Ријеч, она је истовремено и најјача експресија и симбол и смисао.
У веома запаженој пјесми Заборавих себе проналазимо антологијски стих, који гласи: Ћутња просипа семење неизговорених речи.
Дакле, и шутња има активну, веома битну, подразумијевајућу улогу у једињењу два бића, два субјекта, два свијета.
Овим, заправо, улазимо у сљедећи, на почетку текста најављени, мотивски смјер – у видокруг Ријечи.
Свој однос према свијету, био он сагласан или дистантан, пјесник исказује кроз наглашену лирску суптилност и барокну заводљивост, што његовој поезији даје особен стилски печат.
Кристалну лиричност његове пјесме проналазимо управо у чињеници да је саздана од асоцијативних полифоничних наноса Ријечи, од њене сугестибилности и алузивности што, прије свега, покреће и јача читаочеву пажњу у смјеру “додавања и дописивања” поетске текстуре замишљених или тек откривених свјетова које и сам аутор покушава да дешифрује.
У ствари, Игор Ремс, и кад не изговори ону једину, спасоносну, праву Ријеч – ми је осјетимо, она вибрира унутар и између стихова.
Она одређује почетак пјесме, наговјештава њен смјер, а крај најчешће оставља читаоцу, тј. снази његове перцепције и имагинативног досега.
А након стиха Грми у нама Реч којом хранимо глад очију (из циклуса "Љубав Је Само Реч"), и сами смо увјерени да је најјача Ријеч – она неизговорена!
Она Ријеч која, што је невидљивија, постаје све драматичнија, и чија контекстуалност отвара бескрајне наративе – индивидуалне, опште, земаљске, космичке…
Један од значајних валера пјесничког израза Игора Ремса, изражен и у ранијим збиркама, поготово у најновијем рукопису, проналазимо у садејству пишчеве импресије и медитације, чији узајамни рефлекси, по правилу, врхуне довршену слику свијета о којем говори.
Чак и кад се тај свијет рефлектује као пролазност, у спорадичним и парцијалним елементима, или кроз загонетно тајанство своје безграничности, пјесник га нотира првенствено као објективну датост, и не покушавајући да је филтрира кроз сукоб или негацију.
Најчешће је то мирна, стоичка мисао, катапултирана ка читаоцу, сугеришући понекад да се ради о подразумијевајућој сагласности са чињеницом да је тај земаљски космос (као и онај виши универзум), у којем се радјамо и умиремо, ту створен далеко прије нас, и да ће, као факат, трајати и послије нас.
Свијет Игора Ремса остварује се кроз богату колоритну фигуралност, бескрајни преливи ликовних нијанси претварају његову поетску мисао готово у тродимензионалну, опипљиву стварност, у новосложени синкретизам од ријечи, тона и боје.
Пјесма "Додоши" једна је од таквих цјелина у којој је остварена максимална пуноћа сликеједног идиличног простора – сеоски амбијент, куће, људи, језеро – који у коначној визији пјесника поприма астралне димнезије.
Пјесму смо издвојили и стога што симболизује ауторову везаност за земљу, за камен који је и праг и свједок људског постања, који ће, и кад се много тога измијени, оде и нестане, и даље остати на истом мјесту.
Живот који нас окружује, без обзира колико је недостатан, рушеван и скрајнут у периферне граничнике, не можемо мимоићи ни ми, а ни пјесник.
А овај који се одвијао у посљедње три године у знаку глобалне ковид-пандемије, итекако је пореметио многе системске параметре у функционисању људске заједнице, у њеној филозофији прихватања нужности, слободе, етике, усуда, моћи, смисла и других феномена.
На таква катаклизмичка помјерања човјекова мисао реагује сама по себи, а поготово она – стваралачка.
Да је за Игора Ремса то био изазов, довољно инспиративан, интригантан и недокучив, показало се у томе што је успио да, за то вријеме, своје искуство, у поетичком смислу, веома увјерљиво контекстуализује у готово апокалиптичке слике.
А метафора затвореног свијета је управо таква слика о којој ће кроз снажну експресију проговорити у пјесми "Zürich II", која ће, поготово у два антологијска стиха – Јутра ће осванути закључана и Пелуд смрти прекритисвет – читаоцу предочити сву драму наведених цивилизацијских исклизнућа.
Пјесме у којима је Ремс постигао чисти супстрат рефлексије и версификацијске сублимности – Слика и Клин (из циклуса "У Зноју Тишине"), по крајњој сведености форме и дјелотворности мисли, представљају готово савршено јединство пјесничког поступка, а њега није лако постићи.
Тај својеврсни минимализам у којем је “ријечима тијесно, а мислима широко” на најбољи начин говори о поетском трагању Игора Ремса.
Својом најновијом поезијом Игор Ремс је повратио повјерење у пјесничку Ријеч.
Ојачао трагалачки нерв и проширио границе поимања. А пјесник је тај који се никада не мири, увијек се преиспитује и тражи, што исто чини и Ремс.
Своју усредсредјеност на Ријеч, као на своје најмоћније средство у дешифровању и себе и других, чини се да је најуспјешније транспоновао у пјесму Пред тобом копам (из циклуса "Круг Отворених Прозора").
Колико га непознаница тјера да је разгрне, толико га задивљује свим оним што би се, након тога, могло догодити.
У том контексу доживљавамо, мање-више, и цјелокупни поетски блок, насловљен "У Зноју Тишине" ( или "Песме Из Карантина").
