Сјећање на знаменитог Србина католика из Бара- пјесника Мила Јововића

У марту ове године навршило се 157 година од рођења и 1027 година од смрти  великог родољуба, данас заборављеног пјесника Мила Јововића, Србина католика из Бара.

А ко је био Мило Јововић?

Родио се у Бару 28. септембра 1866., у родољубивој породици Срба католика Јововића. Када је Бар ослобођен од Турака 1878. и прикључен Црној Гори, убрзо је у овом граду почео развој културног живота.

Марта 1881. основана је Српска народна читаоница, на челу са Томом Ораовцем као предсједником и хоџом Шабићем као потпредсједником. На оснивању је говорио и Јосип Коловић, генерални викар католичког архиепископа барског – примаса српског. Међу 64 оснивача, био је и тада 15-годишњи Мило Јововић, што видимо из дописа објављеног у „Гласу Црногорца“ од 28. марта 1881.

Убрзо, већ у мају те године, чланови читаоноце су узидали спомен плочу „Своме витешком ослободитељу Књазу Николи I. …Српска народна читаоница. 25. марта 1881“. О постављању спомен плоче Српске читаонице у Бару, своје читаоце је извијестио „Глас Црногорца“ 31. маја те године.

Чланови читаонице нису се дијелили по припадности православној, католичкој или муслиманској вјери, већ су у првом плану имали мисао о напретку српске књижевности и културе. Ипак, Мило Јововић је тада био још врло млад и требало је сачекати више година да српска књижевна јавност сазна за њега.

Дана 15. јула 1892. сомборски „Голуб, Лист за српску младеж“ објавио је пјесму Мила Јововића „Чудан сан“, која одише патриотским заносом. У „Голубу“, пјесник ће бити редован сарадник двадесетак година, све до 1910.

Већ наредне 1893, Јововић објављује пјесме у сарајевској „Босанској вили“, тада једном од најугледнијих српских књижевних часописа. То му отвара врата и за сарадњу у другим књижевним часописима у наредним годинама. У словеначком часопису „Словански свет“ (у преводу: Славјански свијет), који је излазио у Трсту и у Бечу, Јововић своју интензивну сарадњу започиње фебруара 1894, пјесмом „У ноћи“.

Уредник Франц Подгорник, који је био славјанофилски и русофилски расположен, пјесме Мила Јововића објављивао је од 1894. до 1898, увијек ћирилицом и на српском језику. Маја те године (бр. 9, 25. 5. 1894., стр. 168), „Словански свет“ доноси родољубиву Јововићеву пјесму „Видов-дан“:

Кад се сјетим Видов-дана,
Тад оћутим тешку бол;
Што се збило нашем српству
На крваву ону дол.

Кад ми само на ум пане
Нашем сунцу ђе је жар,
Угасио своје зраке;
Ђе је пао цар Лазар.

Кад помислим, што је било
Пет вјекова назад ту?
Од кад наши прађедови
На бојишту оно спу.

Када станем даље мислит,
Душанову на пропаст:
Обузме ме јад и туга,
Торчи ми се свака сласт.

Али духом не малакшем,
Будућности гледећ сјај;
Јер, ко прави српски синак
Морам виђет’ онај крај.

Виђет’ гробље, свете кости,
Виђет’ српски тај мејдан,
Осветити што пропаде
Ту на сами Видов-дан.

А ако је божја воља,
Да погинем за род свој;
Сјетит ће се, ко ја сада
За освету синак мој.

Сјетит’ ће се, кад угледа
Убоити очев мач;
Сјетит ће га дужност света,
Српске земље горки плач.

Ускоро, Јововић објављује пјесму „Србинова молитва“ („Словански свет“ бр. 17 од 10. 9. 1894), у којој се пјесник обраћа Господу:

Боже, кому на св’јет власти,
Хвалу дају без престанка,
На почетку овог данка
Уздижем ти уздах мој .

Ти нас брани од пропасти,
Десницом нас светом штити,
Да вриједни и честити
Сачувамо камен свој.

Што нам оте туђа рука,
Поврати нам добри боже;
Да нам прва круна може
Истом славом заблистат.

Сносили смо доста мука,
Током пуних пет вјекова,
Робство, јаде и окова;
Борбе љуте, крвав рат.

Окр’јепи нас и појачи,
Што је наше да бранимо,
За крст свети да’с боримо
И слободу златну нам.

А душмане све потлачи,
Што презиру твој крст свети,
Нек се у пако сруше клети,
У вјечити казне плам.

Нешто касније, у „Слованском свету“ бр. 21 од 10. новембра 1894. објављена је пјесма„Мајци“ (друга по реду са истим насловом), у којој су и ови стихови:

„Захваљам ти, што с’ ме малог
Уз љубезно држећ крило –
Научила, како треба
Љубит’ наше српско мило. …

Захваљам ти, и до в’јека
Харан сам ти, мајко мила,
А највеће што ме јеси
Српским мљеком задојила.“

Када је Дионисије Миковић, игуман манастира Бања код Рисна, 1896. покренуо годишњак „Српски магазин“, предбројнике из Бара сакупио је Србин католик Никола Ј. Дебеља, који је касније био на челу општине у Бару. На стр. 246 „Српског магазина“ налазимо њихова имена: А. В. Рађеновић, учитељ, Мило Јововић, учитељ, Косто М. Дабановић, Васо Р. Милиновић, Ређеп Шеховић, Мурат Карађузовић хоџа, поп Васо Вукотић, парох и Никола Ј Дебеља.

Свакако је значајан биографски податак о учитељском статусу М. Јововића у то вријеме. У другом (уједно и задњем) броју „Српског магазина“, за 1897. г, штампаном у Дубровнику 1898, налазимо два сарадника Србина из Бара: хоџа Мурат Карађузовић је објавио приповјетку „Хитар Хоџа“ а Мило Јововић пјесму „Тица у затвору“.

Мило Јововић је писао пјесме различитих жанрова: љубавне, дјечје, похвалне пјесме династији Петровића и друге пјесме али је ипак најупечатљивија његова родољубива поезија. И сами називи говоре о пјесниковом опредељењу – уз већ цитиране „Видов-дан“ и „Србинову молитву“, споменимо и ове пјесме: „Српству“ (1896); „Домовини Црној Гори“ (1896); „Само слога Србина спасава“ (1896); „Поздрав роду“ (1896); „Српско име“ (1897); „Србину“ (1897); „Српској застави“ (1901); „Србин“ (1901); „Неослобођеној браћи“ (1901); „Од Србина ко је бољи?..“ (1901); „Маћедонији“ (1903) и друге.

Јововић је пјесник романтичарског заноса, он искрено љуби своју домовину Црну Гору, њену владарску кућу Петровића на челу са књазом (краљем) Николом, своју хришћанску (католичку) вјеру и српски народ из којег је потекао.

Један период свог живота Мило Јововић је провео у Цариграду а по повратку у Бар је био службеник у Надбискупији барској – примасији српској и у монополу дувана.Умро је 3. марта 1916, од посљедица рањавања приликом топовског напада аустро-угарске морнарице на град Бар. Изненадна смрт је прекинула рад на објављивању Јововићеве збирке пјесама.

Надајмо се ипак да ће једном, у не далекој будућности, збирка пјесама Мила Јововића угледати свјетло дана. Био би то наш скромни израз захвалности овом пјеснику и великом српском родољубу са краја XИX и почетка XX вијека.

Поред осталог, Јововић је аутор и ових стихова:

НЕ ДИЧИМ СЕ… 

Не дичим се благом пустим,
У Бога је кеса моја;
Ал се дичим да сам Србин
Јуначкога рода, соја.

 Моје благо и богатство,
То је ст’јење поносито;
Моја срећа, моја слава
И копље је убојито.

Нашто мени благо св’јета,
Кад је моја срећа ова:
Да у ст’јење ово живим,
Међу јато соколова?

Што ли злато; што ли бисер;
Слобода је злато моје!
То једино благо Србин,
Вијековма бранио је.

 Зато нећу друге среће;
Нећу сребра, нећу злата;
Мјесто тога, слобода је
Српском роду с неба дата.

Седмица/Барски портал