СУЗА ГОРАЖДЕВЦА
Бистрицо дјечија сузо неисплакана
Што си тужна недужном Српчади овјенчана
Нема више ни жамора ни дјечије граје
Зла судба у Гораждевцу оста до у вјечност да траје.
Тко ли се то улогом Вишњега играо
Тко ли је мецима осмјехе с лица дјеци скидао
Тко ли је срећу замјенио вјечном тугом
Зашто је тог августа заплакао друг за најбољим другом?
Како је лијепо безбрижно трчати у сусрет младости
Како је лијепо бити дијете што живи у слободи
И сан о срећи је већма срећа и нада
Снивати и спокојним сном уснити душа је рада.
Када се небо на земљу сручи без ријечи
Када сунце зрацима кроз жбуње јечи
Када би ријека да напусти корито јер крв дјеце не умије да спере
Када тишина не ћути већ се Метохијом разлијеже као кад
бура дере.
О срце ћути ријечи су бритке јер истина ко ехо јечи
Ране преголеме време их ничим не залијечи
Мјесечино обасјај ми Бистрицу ове ноћи
Душе без спокоја могу к теби ноћас у загрљај поћи
ЈАМЕ
Људскости ко бездани очињег вида
Мрачне су јаме што прогуташе Србе без стида
Тамни вилајет у коме се сјенке шуњају ноћу
Лебде нечујно изнад душа што бљују крв и ропћу.
Де погледај боље гдје ми лежи обамрло тијело
На коју страну крста мога да погледам
Раскомадаше га звијери ни једно није цијело
Крваве су мисли што над њима држе нијемо опело.
Смрсканих лобања очиње јаме пуне су птица
Прекланих радости уснулих туга дјечијих лица
Чујем без звука страшне јецаје у тами
То смрт хара недужне душе у гробне јаме мами.
Имаде ли вјечног пута за душе што су им вране очи пиле
Када су се у загрљају смрти над јамама свиле
Кобном стазом ваздигнути на небеса
Док злокобно сунце пржи им беспомоћна тијелеса.
У јамама један народ лежи
Над хумком њином злотвор јоште режи
Не хулите и не дижите ка Богу руке
Док до посљедњег не огрнете покајничке скуте.
ЗЕЛЕНА ГРОБНИЦА
Дај ми руке сејо мила да прекратимо муке
За небо нам јоште не израстоше крила
Ено Дрина вољна све у загрљај да нас прима.
Тамо сејо нема пута да л’ је Дрина на нас љута
Хуком својом беживотна тијела носи
Кроз кањоне и усјеке снагом мученика пркоси.
А гдје нам је мајка сејо да л’ и њено трупло носи
Нема бошче да се бијели
Нема утјехе да тугу зацијели
Шта чекамо сејо више
Нема српској души спаса да битише.
Дрина и нас к себи зове
Не побјеже нико од смрти ноћи ове
Моја уста момци не љубише
Нити груди ђерданима накитише
Дрина ће лице да нам мије
Те нас растињем окитити утом прије.
Немаш сестро зарад чега да тугујеш
Нит имадеш времена да боли одболујеш
Хајмо сестро бајонете стижу
Српску чељад једно за другим нижу
Није Дрина наша зелена гробница
Но наших душа нова родница
Корито је њено наша крвава кољевка
Кад уснимо сестро нунаће нас Дрина довијека.
УСПАВАНКА КРАГУЈЕВАЧКИХ ЂАКА
Не, није ово крагујевачка бајка
са срећним епилогом што је чита мајка.
Ово је тужна вјечности успаванка
што је крагујевачки ђаци прочиташе прије вјечног уранка.
Нијемо, као јабланови, један до другога стоје,
глуху тишину сузама што капљу броје,
само се чује трзај фашистичких кундака
када киша куршума навуче тешку завјесу мрака.
Ко ли је дјеци угасио свјетло под небеском капом,
ко ли је школско двориште замјенио хладном раком,
ко ли је посљедње слово дрхтавом руком исписао,
ко ли је живот куршумом као гумицом избрисао,
ко ли је пролио крв недужних ко тинту што се разлије,
ко ли се улогом Вишњега играо,
један по један, осмијех са лица дјеци скидао?
Шумарицама вјетар цвили ко гудало што се од струну реже,
разноси ране сјећања што на крсту мученика леже.
Заспала је звијезда у зениту дијечијег ока,
само се чује професора глас
јер он и на небу, својим ђацима, држи посљедњи час.
(Радмила Ђурђвић Вукана)
