„Свитања у Арзамасу“ Катарине Бољевић предстаљена у Подгорици

У подгоричкој Коноби „Авлија“, у уторак вече, одржана је промоција збирке поезије „Свитања у Арзамасу“ Катарине Бољевић – снажне, емотивне и тематски ангажоване књиге која је већ наишла на изузетан пријем код публике и стручне јавности. Догађај је одржан у организацији Међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“, а присуствовали су бројни поштовачи поезије, чланови удружења, умјетници и гости.

Збирка „Свитања у Арзамасу“ дјело је изразите емoционалне дубине, искрене аутобиографске рефлексије, али и снажне друштвене свијести. Њене пјесме говоре о болу, неправди, смрти и усамљености, али исто тако свијетле љубављу, достојанством, свјетлошћу и потребом за човјечношћу. То је поезија која поставља питања, али и даје одговоре — поезија која тражи, али и проналази.

Уз ведру и инспиративну модерацију Анике Вулетић, програм промоције протекао је у знаку искрености, умјетничке повезаности и поетске топлине. Поред ауторке, у програму су учествовали: Лабуд Н. Лончар, уредник издања и предсједник „Неказаног“, Гордана Срећковић, књижевница, Владимир Церовић, пјесник и глумац, као и Михаела Лазовић, рецитаторка и вокална солисткиња удружења „Госпојине“.

У уводном обраћању, Лабуд Н. Лончар је истакао да је ово друга промоција „Свитања у Арзамасу“, будући да је прва одржана у Бару, и додао:

„Остали смо дужни подгоричкој публици представљање ове лијепе књиге. Прије свега јер се ради о ауторки која то заслужује својим радом и стваралаштвом.“

Лончар је затим прочитао свој осврт на збирку, без скраћивања, нагласивши:

„Збирка поезије Свитања у Арзамасу Катарине Бољевић дубоко је искрен, емотиван и истовремено бунтован пјеснички глас који се не мири са неправдом, ни унутрашњом ни спољашњом. У овој књизи, пјесникиња не пише само стихове – она исповиједа, опомиње, буди, утјешава, протестује и благосиља. Пјесме су тематски разнолике, али у сржи сваке налазимо исто: борбу за достојанство човјека, за љубав као истину, за унутрашње освјешћење.
Од потресне пјесме „Мајко“, преко дубоко рефлексивне „Буђење“ и ангажоване „Гусле моје од јавора сува“, до филозофско-мистичних стихова у пјесмама као што је „Кад љубав засија“ – Бољевић нас позива да гледамо дубље, да не остајемо на површини стварности, да тражимо и нађемо Човјека у себи и другима.

Мистериозни и архетипски мотиви смрти, гријеха, туге, сјећања и свјетлости, прожети су религиозним тоновима, а често заогрнути снажним женским гласом – не као оптужбом, већ као свједочењем. Стихови су понекад њежни и лирски, а понекад груби и иронични, али увијек истинити и човјечни.

Пјесма „Dance macabre“ подсјећа на средњовјековни мрачни плес, али у њој Бољевић вјешто поставља питање: гдје је Живи међу мртвима? – указујући на кризу савременог друштва и губитак емпатије.

У пјесми „Бити човјек човјеку“ збирка доживљава свој морални и духовни врхунац: та једноставна, али снажна порука – да је човјечност једини трајни траг који остављамо – обједињује читаву збирку и њену етичку основу.
Језик пјесама је жив, сликовит, често ослоњен на црногорску говорну традицију и народну мудрост, али модерно обликован и отворен ка универзалним порукама. Пјесме као „О осмијеху“ и „О смрти“ носе кратку, али продорну мудрост – као афоризми што остају у уму и након читања.

Свитања у Арзамасу нису свитања над неким конкретним градом, већ унутрашње свјетлости које пјесникиња призива у нама. Арзамас, као симболичко мјесто, постаје душевни простор гдје се преплићу бол и нада, тама и потреба за свјетлом, пад и устајање, прошлост и нови почетак.
Ова збирка је дубока, лична и ангажована – пјесничка мапа једне душе која се није бојала да проговори, да воли, да буде рањива и да вјерује у човјека. Комплетну слику књиге можемо изразити кроз њене стихове: Не тужни, него недужни имају најљепши осмијех.“

Потом су прочитани изабрани сегменти из рецензија.
Слободан Блажов Ђуровић наглашава:
„Пјесничка збирка Свитање у Арзамасу даровите поетесе Катарине Бољевић вриједан је допринос враћању достојанства псалмичности женског рукописа…“

Др Мевлида Ђувић у својој рецензији пише:
„Овдје се не пјева о љубави као осјећају, већ као вриједности која се преноси у одговорност, мудрост, етичност и љепоту живљења...“

Гордана Срећковић је у надахнутом обраћању истакла:
„Арзамас је бол са роком отплате. (...) Неке књиге се читају и забораве. Ова књига Катарине Бољевић сачуваће своје мјесто у памћењу читаоца.“

У умјетничком дијелу програма, Михаела Лазовић је извела своју ауторску пјесму, а Владимир Церовић прочитао двије пјесме из збирке.

Ауторка је говорила о свом стваралаштву, прочитала своје стихове и најавила нову збирку „Зелена туга и сива радост“, у којој контрасти добијају нову функцију – више нису супротстављени, већ се прожимају и међусобно комуницирају.

На захтјев публике, Бољевићка је отпјевала своју најновију пјесму „Дом“ (текст и музика: Катарина Бољевић, аранжман: Марин Чубранић), изазвавши бурне емоције и одушевљење.

Пјесникиња Наталија – Тања Новаковић, која је због породичне жалости изостала са претходне промоције, овог пута је, у Катаринину част, отпјевала „Зајди, Зајди“, затварајући вече достојанствено и дирљиво. На крају промоције пјесникиња Бољевић поклонила је гостима по један примјерак своје књиге, уз потпис, а након тога је услиједило традиционално фотографисање и богата закуска.