ПИШЕ: Протојереј Јован Пламенац
Од текстова које пишем на тему убијања нерођених људи, читаоци углавном зазиру. Више разлога је „непопуларности“ ове теме.
- Рекао бих да је основни разлог што људи игноришу ову тему њихово учешће у том страшном гријеху. Много жена је потписало захтјев љекару-абортеру да убије дијете у њеној утроби. Још више их је користило тзв. средства за контрацепцију. Многим мушкарцима жене и дјевојке су што абортирале дјецу, што су их убиле тзв. контрацептивним средствима. У посљедње вријеме веома много дјеце пострада у процесу вантјелесне оплодње.
- Јавно изношење што заправо значе абортус, тзв. контрацепција и вантјелесна оплодња увијек је рескир да се доживи погром од стране феминисткиња и других „заштитника људских права“, фаворизованих у мејнстрим медијима.
- Потпуно игнорисање ове теме у медијима, посебно у тиражним и велике гледаности и посјећености, чине је непрепознатљивом.
Ову тему игноришу и „борци за дјечја права“. Они се боре за права рођене дјеце (каква права, друга је прича). Што се тиче нерођене дјеце, не залажу се ни за њихово право на живот. Нерођена дјеца као да не постоје; као да дијете настаје рођењем а не зачећем.
Борећи се само против абортуса, а не и против тзв. контрацепције и вантјелесне оплодње, ову тему у њеној суштини игноришу и у Цркви и организације које се „на маргинама Цркве“ боре за живот и за породицу.
Посљедњи мој текст: „Кад рођени човјек приушти себи право да располаже животом нерођеног“, ако добро видим, објавио је само интернет магазин „Седма сила“. Када су теме о којима пишем Вучић, Ђукановић, „ћутање Цркве“... патриотски портали моје текстове радо преносе (додуше, и то селективно), али када је тема мог текста најстрашнији, далеко најмасовнији геноцид над Србима, и то над најневинијом популацијом – зачетој а нерођеној дјеци, ријетко га преносе.
Јасеновац и остала стратишта српског народа, у Другом и другим ратовима јесте страшан злочин. Генерације Срба над њим се згражавају. Али, он је „мала маца“ у односу на српски аутогеноцид. Срби сами побију само у току једног мјесеца више Срба него што су Хрвати побили у Јасеновцу за све вријеме постојања тог логора.
Саосјећали смо са народом у Турској и Сирији због њиховог страдања у недавном земљотресу. С правом. А према већем страдању српске дјеце у само једном дану немамо никакав осјећај.
Нерођена дјеца су убијана од давнина. Али, увијек је то доживљавано као страшан гријех. Данас је то „нормалност“. Гријех је био и развратност. Данас је то уобичајени начин живота. Управо развратност је главни узрок српском аутогеноциду.
Дакле, најмањи српчићи бивају убијани, „шаком и капом“ – законито. Проблем би био ублажен увођењем правде у право, законским санкционисањем убијања нерођених људи. Али једино истинско рјешење је у васпитању младежи: у школи, кроз медије, кроз подстицај у култури за афирмацију традиционалних вриједности живота..., те одсијецањем дроге, коцке, ријалити и ЛГБТ итд. врједносног система у медијима, школству..., коначно – афирмацији здраве породице. Велики допринос у овом спаситељству могу да дају Црква и вјерске организације.
За извлачење посрнулог народа из блата на тврдо, дубинску интервенцију у преусмјерењу тока његовог живота из пропасти ка спасењу, неопходна је власт коју ће да чине васпитани, честити, родољубиви, храбри, психички и надасве духовно здрави људи. Српским народом у његовим отаџбинама сада владају политичари који су на ту позицију дошли што одабиром у шпекулативном изборном поступку што наметањем од стране евроатлантиста, који су или корумпирани, или уцијењени, углавном сервилни евроатлантском Западу и ако не директни промотери а оно заштитници западњачке новопаганске глобалистичке идеологије. Најбоље се држи Република Српска, али и она далеко од доброг.
Данас, на Велики петак, православни Срби се богослужбено присјећају страдања Господа Исуса Христа распињањем на крст. Понеко, можда, и са осјећајем благодарности Господу за његову крсну жртву сваког од нас ради. И само мало ко са осјећајем да безмало сваког тренутка са Господом бива сараспето по једно мало српче.
Управо Господ, разапет на крсту ради наших сагрешења, призива нас не на набијање главе у пијесак пред гријехом убиства своје дјеце абортусом, употребом тзв. контрацептивних средстава или вантјелесном оплодњом, не на заборављање тог страшног гријеха, него на покајање због њега.
Потискујући га, ми ћемо са тим гријехом у души њоме отићи из овог живота; таквом душом ћемо у вјечном животу стати пред своју дјецу чији земаљски живот је прекинут а да нијесу сунца угледала ни ваздуха удахнула нашом кривицом, директно или индиректно није толико важно. Нашој души биће ужасно тешко. Такво стање душе је, у ствари, пакао.
Криви су оба родитеља, али и сви други који су у том гријеху учествовали: љекари и њихови помоћници који су извршили абортус, љекари и њихови помоћници који су вантјелесно оплодили дјецу, фармацеути који су произвели и продали тзв. средства за контрацепцију, они који су законом заштитили овај злочин, властодршци који га покривају, пропагатори тог злочина и идеологије која му је у темељу, уредници медија преко којих се ова пропаганда врши...
Сви смо призвани да станемо пред овај злочин, сви који смо учествовали у њему знајући што чинимо или не знајући, да у истинском покајању измолимо опроштај од своје дјеце убијене док још нијесу рођена а преко њих и од Бога. Покајање значи и нашу одлучност да тај гријех не поновимо.
Искајаном, „опраном“ душом, у вјечности ћемо ући у радост живота са својом дјецом коју ћемо тамо затећи. До тада, палимо им свијеће као и другим нашим најближим покојницима, приносимо Богу жртву у знак свог покајања: додатним постом, помажући потребитима, а најбоље борећи се против свеприсутне пошасти убијања нерођене дјеце и ријечима и дјелима, без обзира коју цијену за то ћемо платити.
Илустрација: Икона "Господ Исус Христос плаче над дјецом убијеном абортусом" (преузето са фејсбук заједнице "СТОП абортусу")
