Радомир Пуцо Драгићевић, метохијски страдалник и стохотворац несвакдашњег дара, обрадова је ових дана љубитеље и поштоваоце родољубиве поезије још једним својим остварењем. Из штампе је, наиме, изашла његова јубиларна, десета по реду збирка пјесама под називом "Видовдане ево нас поново". Издавач је Међународно удружење књижевних стваралаца "Неказано" из Бара, а челни човјек те асоцијације, Лабуд Н. Лончар, у осврту на најновине дјело Драгићевића, записао је следеће:
даровити пјесник ношен жељом за кућним прагом, носталгијом и родољубљем мало - мало па пође и обиђе родну Метохију, порушене гробове и спаљене куће, и под тим утисцима а рекло би се помирљивим тоном и само себи својственим стихом каже:
Није више важно ништа,
Тишина ме сада срета,
У мени је стигла јесен,
И ако сам на праг љета.
У тим својим посјетама а разочаран вандалским поступцима појединих дојучерашњих комшија и пријатеља, сабира у својом тузи сјећања ријечима:
По други пут у прошлом вијеку,
У ранама издишу домови,
Ни свијећу нико да запали,
Свуд срушене Цркве и гробови.
И поред страдања и паљевина, уништених Светиња, живота и погажених снова а док стоји ту на тлу своје Метохије, пјесник Пуцо закључује:
Враћамо се уздигнуте главе,
Гдје је њина бијес изгорела,
Гдје и сада њине ватре бесне,
Да бранимо куће од пепела.
И у том заносу а рачунајући на повратак Огњиштима, првенствено мислећи на младе и вјерујући у њихов повратак, Пуцо савјетује:
Нек се опет зацрвени земља,
И нек жито на тамјан мирише,
Некрсту ћу донијет заклетву,
Никад туђе нећеш бити више
Пјесника највише боли издаја и бахато понашање свјетских моћника и њихових извршилаца а његових дојучерашњих комшија и пријатеља, из свакодневног живота, а и из предузећа у којима су заједно радили - поучен исторјиским чињеницама, традицијом народа коме припада и породичном традицијом пјева:
Наша правда пред никог не клону,
Нит је икад била у тамницу,
Зато не дам браћо моја мила,
Да нам преци јече у гробницу.
Покушај отимања и пљачке светиња је оно што су бјелосветски моћници смислили а домаћи издајници покушали да спроведу, али је све то под вођством Свете мајке Цркве величанственим литијама и молитвеним ходом на стотине хиљада вјерника онемогућено, у чему је немјерљиву улогу имао Митрополит Амфилохије, као духовни Вођа правопславног народа а коме је Пуцо посветио прелијепе стихове:
Ти који си у злом добу,
Док Косметом ватра горе,
Скупљо мртве по међама,
Да о тебе ружно зборе...
.... Ти земаљски Божји сине,
Заштитниче Пећког трона,
И сад видим Твоје сузе,
Са свијећа и Икона...
У другом дијелу ове збиља дивне и вриједне књиге пјесник Пуцо нам показује лице човјека који зна да воли и поштује Жену и то оном исконском јачином и правим значењем љубави. Овог пута препуштам читаоцима да сами пронађу те бисер ријечи које одрастао човјек у јесени свог живота изговара без стида и без лажног моралисања.
А када бих морао да направим баш кратку анализу ове нове Пуцове књиге која је пред нама, једноставно бих је закључио пјесниковим стиховима који звуче и као заклетва, и аманет своме роду:
Није молба, ни пријетња,
Времена су стигла нова,
Свака ријеч, заклетва је,
Не било нас без Косова.
Биографија
Радомир Пуцо Драгићевић, рођен 1947. год. У Бањици (Бања Илиџа) код Пећи, општина Исток у Метохији. Основну школу завршио на Бањи, гимназију у Истоку и Пећи. Радио у „Космет – превозу“ из Пећи а затим у Земљорадничкој задрузи у тамошњем селу Добруша. Принудно је изгнан из своје куће са осталим српским породицама из Метохије средином јуна 1999. године, након НАТО окупације јужне српске покрајине.
Живи и активно пише у Будви.
Пуцо је почео да пише пјесме у раној младости. Објављивао је почетком седамдесетих година у локалном источком литерарном листу „Светлост“.
Објављене књиге: „Кости греје земља Метохије“, „Метохијски безгробници“, „Од пепела споменици“, „Крвави трагови“, „Убијени прагови“, „Метохијо сретни сина“, „Не прати ме са сузама“, „Покрите ме са пепелом“ и „Заклетва“.