Завршени "Дани Заграђа", Бранко Станковић и пјесници одушевили бројну публику

На препуном платоту „Виле Ћетковић“ у Сутомору синоћ је одржано филмско-поетско вече у чијем средишту је био документарни филм „Најмлађи каплар на свету Момчило Гаврић“, аутора Бранка Станковића, филмског ствараоца, аутора и уредника познате ТВ емисије „Квадратура круга“ (РТС), уједно најнаграђиванијег српског новинара. 

Својим стиховима родољубиве поезије наступили су потом пјесници Ранко Радовић, Невен Милаковић, Светозар Ђуришић и Бранко Зрнић, а бирану поезију уз гусле пјевао је Раjко Радовић из Друштва „Иван Црнојевић“ са Цетиња. Пјесму „Осветници“ Димитрија Јефтовића надахнуто је казивао глумац Драгиша Симовић. Своју тачку имао је и глумац которског Театра 303 Драган Буздован.

Програм завршне вечери 24. по реду „Дана Заграђа“ водила је новинарка и водитељка Соња Клисић.

Након што је емитован његов филм, Бранко Станковић је у обраћању публици казао да је почаствован што су га организатори тако посјећене манифестације као што су „Дани Заграђа“ позвали да заједно са признатим пјесницима „спусти завјесу“ на исту.

„Ево, видјели смо сви скупа каква је била судбина најмлађег подофицира свих времена на свијету – Момчича Гаврића. То је у суштини прича о нама, о народу са наших простора, односно о менталитету који често није за истицање“ – казао је прослављени ТВ стваралац.

Иначе, Момчило Гаврић (Трбушница, Лозница 1. мај 1906), из Станковићевог документарног остварења,  је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свијету у току Првог свјетског рата. Био је учесник Солунског фронта гдје је и рањен. Послије Церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара, а војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унаприједио у чин поднаредника.

Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић. У почетку Првог свjетског рата имао је непуних осам година.Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије (позната и као „Вражја дивизија“)  су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили.

Он је преживио захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу. Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево да тражи српску војску.Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима.

Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу.

Послије рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду.

Занимљивости

Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживио непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису вјеровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.

За вријеме Другог свјетског рата њемачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у вријеме политичког пријатељства југословенског предсједника Јосипа Броза са албанским предсједником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ,  због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“.

Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу.

Француски предсједник Митеран му је 1985. године додијелио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.

По најмлађем савезничком војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић.

Преминуо је у Београду, 28. априла 1993. године.