"Primorka" na ulici: Nema otpremnina, nema odgovora, ali nema više ni ćutanja

O nekadašnjoj „Primorci“ i njenim obespravljenim radnicima ponovo se priča. I to poslije popriličnog broja godina u kojima je, čini se, bilo lakše ćutati nego odgovoriti na pitanja koja su odavno morala biti postavljena.

Zašto se ćutalo toliko dugo? Zašto su ljudi koji su svoj radni vijek ostavili u fabrici morali decenijama da čekaju na otpremnine, penzije i odgovore države? I, možda najvažnije – ko je odgovoran za to što je jedan od simbola industrijskog Bara završio u stečaju?

Juče su bivši radnici „Primorke“ ponovo izašli na ulice. U centru Bara organizovali su protest i blokirali glavnu raskrsnicu kod Robne kuće, jasno poručivši da više nemaju namjeru da čekaju u nedogled.

Njihova poruka je jednostavna: problem koji traje decenijama i dalje „stoji negdje u fioci“ nadležnih.

Predstavnik bivših radnika Edin Begzić poručio je da ovim protestom počinje niz aktivnosti kojima žele da pokrenu rješavanje njihovih problema sa mrtve tačke. Ukoliko država ubrzo ne pokaže volju da se problem riješi, najavio je i mnogo radikalniji vid protesta – svakodnevnu blokadu kružnog toka kod Osnovne škole „Meksiko“ na magistralnom putu Bar–Ulcinj, zajedno sa članovima porodica bivših radnika.

Na transparentima su napisali ono što, po njihovom mišljenju, najbolje opisuje njihov položaj: „Nema plata. Nema penzija. Nema otpremnina. Nema Ustava. Nema zakona.“

Drugim porukama pitali su gdje su njihove otpremnine i poručivali da i dalje čekaju penzije.

Ali protest nije bio samo borba za novac koji im pripada. Bio je i podsjećanje na jedno mnogo veće pitanje – šta se dogodilo sa „Primorkom“?

Jer, „Primorka“ nije bila bilo koja fabrika.

Osnovana je još 1927. godine kao fabrika za preradu maslina i proizvodnju maslinovog ulja. Tokom decenija izrasla je u jedan od stubova prehrambene industrije Crne Gore. Proizvodila je maslinovo i druga jestiva ulja, sokove, hljeb i pecivo, a imala je i sopstvenu mrežu maloprodajnih objekata.

Imala je modernizovane proizvodne linije, fabriku sokova, savremenu pekaru i proizvode po kojima je Bar bio prepoznatljiv i van granica tadašnje države.

Sok od divljeg nara osvajao je priznanja na međunarodnim izložbama – „Monde Selection“ u Ženevi 1972. godine, nagrada u Parizu 1973. i zlato u Zagrebu 1985. godine.

Sredinom osamdesetih „Primorka“ je imala više od 600 zaposlenih, dok se u pojedinim periodima pominje i broj od oko 1.400 radnika. Njena pekara mogla je da proizvodi oko 1.400 kilograma hljeba na sat, odnosno oko 40.000 hljebova dnevno.

A onda je sve to nestalo.

Stečaj „Primorke“ uveden je 2008. godine.

Nakon privatizacije, slučaj je dobio i sudsko-tužilačku dimenziju. Viši sud u Podgorici je 2019. godine potvrdio optužnicu SDT-a protiv šestoro okrivljenih u predmetu „Primorka“. Tužilaštvo ih je teretilo za zloupotrebu poslovanja u privredi, uz tvrdnju da je budžet oštećen za 6,6 miliona evra.

Prema navodima optužnice, novac koji je trebalo da bude usmjeren na oživljavanje „Primorke“ korišćen je za pokrivanje kredita drugih kompanija.

Važno je naglasiti - to su bili navodi optužnice, a ne pravosnažno utvrđena krivica.

Ali upravo zato i danas ostaje pitanje – šta se poslije toga dešavalo?

Bivši radnici tvrde da su Specijalnom državnom tužilaštvu dostavili stotine stranica dokaznog materijala i pitaju zbog čega godinama nema konačnog odgovora.

Oni su 18. avgusta uputili zahtjev za hitan sastanak premijeru Milojku Spajiću i glavnom specijalnom državnom tužiocu Vladimiru Novoviću, tražeći da im se kaže šta država namjerava da uradi.

Ukoliko do sastanka ne dođe u najkraćem roku, najavljuju svakodnevne proteste i blokade.

I tu se vraćamo na ono najvažnije.

Kako je moguće da fabrika koja je imala stotine, a u pojedinim periodima i više od hiljadu radnika, razvijene pogone, proizvodne linije, brendove i tržište – danas bude samo sjećanje?

Kako su mašine, postrojenja i oprema završavali kao staro gvožđe, dok su radnici čekali ono što su zaradili?

I zašto se o svemu tome godinama nije govorilo više i glasnije?

Na protestu su bivši radnici poručili i da je za njih odnos sadašnje vlasti prema njihovom slučaju sličan odnosu prethodne vlasti, što su simbolično iskazali i transparentima koji su se odnosili na nekadašnjeg glavnog specijalnog tužioca Milivoja Katića i sadašnje SDT.

Oni, dakle, ne traže samo novac.

Traže odgovor.

Traže da znaju ko je odlučivao, ko je upravljao, šta se dešavalo sa imovinom i zašto su njihove krivične prijave, kako tvrde, godinama bez konačnog epiloga.

Na njihovu stranu stao je i barski poslanik Momčilo Leković, koji je ranije inicirao da se privatizacija „Primorke“ otvori pred skupštinskom Komisijom za praćenje i kontrolu postupka privatizacije.

I to pitanje zaista zaslužuje odgovor.

Jer kada jedna fabrika propadne, to nije samo gubitak jedne firme. Kada propadne fabrika koja je decenijama hranila stotine porodica, onda propada i dio jednog grada.

A kada radnici nakon svega ostanu bez otpremnina, penzija i odgovora, onda stečaj više nije samo ekonomska kategorija. Postaje pitanje dostojanstva.

Zato jučerašnji protest nije bio samo protest nekoliko desetina ili stotina bivših radnika „Primorke“.

Bio je to podsjetnik Baru šta je nekada imao.

I pitanje državi šta je sa tim uradila.

Godine su prošle. Ljudi koji su radili u „Primorci“ ostarili su. Neki nijesu dočekali da vide kraj svoje borbe.

A fabrika koja je nekada proizvodila desetine hiljada hljebova, ulja i sokova danas je uglavnom uspomena.

Zato više nije dovoljno reći da predmet „stoji u fioci“.

Neko tu fioku mora da otvori.

A onda da javnosti kaže šta u njoj piše.

Ako nema krivice – neka se kaže.

Ako nema dokaza – neka se objasni.

Ako je bilo nezakonitosti – neka se utvrdi ko je odgovoran.

I ako su institucije godinama ćutale – neka se kaže zašto.

Bivši radnici „Primorke“ sada su jasno poručili da više neće ćutati.

Pitanje je samo – hoće li konačno neko početi da im odgovara?

Dijana Obradović