PRIREDIO: Igor Rems
U ovom poslednjem nastavku o Jeziku, čitaoci Barskog portala mogli su da steknu uvid u rad, razmišljanja i istraživanja mnogih lingvista, ali ne samo lingvista, jer je ova tema toliko kompleksna da se njom bave i arheolozi, antropolozi, istoričari, geografi i drugi naučnici, sve u cilju dolaska do konačnog odgovora na pitanje porekla i starosti jezika — u ovom slučaju srbskog.
4. Bavarski geograf iz IX veka potpuno nedvosmisleno piše da je „srpsko carstvo tako veliko da su iz njega proizišli svi slovenski narodi“, koji, dakle, od Srba vode poreklo.
5. I Konstantin Porfirogenit je znao nešto o starosti Srba, tvrdeći u svom spisu da su oni u centralnoj Evropi „živeli od početka“. Autor ovog teksta, na osnovu svih svedočanstava, smatra da su Srbi „od početka“ živeli i na Balkanu, kao i da su se — ili, kako to neki autori vole da kažu — odatle, ali i iz Podunavlja, razišli po Evropi. Ova činjenica danas se potvrđuje najnovijim arheološkim nalazima, zahvaljujući kojima se dokazuje tačnost i utemeljenost dubokog uverenja Siprijana Robera da je Dunav bio prasrbska reka.
6. Plejadi autora koji, često i nehotice, podržavaju ovu tezu, pribraja se i Pikte, čije isticanje da se taj prvobitni — danas u nauci označen kao „indoevropski“ — narod prostirao najmanje još dve hiljade godina pre Hrista, od Inda do Atlantskog okeana, može od reči do reči da se primeni na srbski narod, i to na osnovu ne samo arheologije, već i mnoštva utvrđenih istorijskih činjenica. Takođe, naučno se može u potpunosti odbraniti i Pikteova ideja vodilja da je jezik tog brojnog i rasno još nepomešanog naroda bio već savršen i kao takav — vrelo iz koga su potekli svi jezici koji se nazivaju „indoevropskim“. Ne samo jezici, već i svi današnji narodi koji njima govore, pa ih Pikte i naziva „potomcima“ naroda koji je govorio jezikom Veda.
7. Šafarik, pak, sasvim nezavisno od Piktea i nekoliko decenija pre njega, sasvim određeno i jasno govori — i u „Starožitnostima“, i u delu „Poreklo Slovena“, gde je koautor sa Surovjeckim — o Srbima kao o vrlo brojnom narodu još od najdavnijih, preistorijskih vremena. On period njihove silne rasprostranjenosti proteže čak i na vreme hiljadu godina pre njega, kada su Srbi u Evropi bili ne samo veoma brojni, već su, uporedo s tim, zauzimali i mnogo veća prostranstva — ne samo u Evropi, već i u Aziji. U vremenu na koje Šafarik aludira postojale su Baltička Srbija, Bela ili Velika Srbija, Panonska Srbija, Balkanska Srbija i druge, da se ograničimo samo na nekoliko primera.
Podsetimo se i toga da je još u doba Karla Velikog, s one strane Rajne, sve što nije bilo franačko smatrano srbskim, zbog čega je stvorena takozvana „Srbska granica“, ili — kako se navodi u ruskoj enciklopediji „Boljšaja“ — „Sorbskij rubež“. Bilo je to vreme kada azijatske hungarske horde još nisu bile presekle prastari srbski srednjoevropski prostor i kada je, od Baltika do Egejskog mora, „ceo svet razumevao srbski“, pa je u srbskom narodu otuda ostala i izreka koja se i danas često koristi, a da se njeno poreklo ne poznaje:
„Govori srbski da te ceo svet razume!“
Bilo je to, takođe, doba kada drugi Azijati — tursko-tatarski Bugari — još nisu bili pocepali stari srbski narod na Balkanskom poluostrvu, kao i vreme kada se srbski jezik još mogao čuti u mnogim krajevima Male Azije, pa čak i Egipta. Tako bi, dakle, i ti Šafarikovi Srbi — Vendi, Veneti, Heneti, Vani i drugi — i brojem i jedinstvenošću odgovarali Herodotovim Tračanima, Halkokondilovim Tribalima — Srbima, tračkim Slovenima Mojsija Horenskog, kao i Pikteovom bezimenom narodu.
8. Najzad, svi u ovom delu pobrojani autori slažu se u tome da je taj brojni i silno rasprostrti narod imao iste običaje i isti jezik, premda je, uz opšte i zajedničko srbsko ime, od jedne do druge oblasti nosio i oblasna, odnosno pokrajinska imena. Za Šafarika je, pošto mu je taj prvobitni narod bio srbski, i njegov jezik bio srbski. Veliki broj pisaca isti taj jezik nazivao je ilirskim. Za Halkokondila, kome su Tribali bili Srbi, naravno, i njihov jezik je bio srbski, dok je Pikte smatrao da je to bio jezik Veda, jer je njegov misteriozni narod morao govoriti jezikom poezije koju je stvarao.
(Kraj)
