-1000x400-fixwidth.jpg)
.jpg)
Priredio Igor Rems
Vivere tota vita discendum est
U iščitavanju hiljade stranica teksta koji se bave Lužičkim Srbima, odnosno protoSrbima, nije teško doći do saznanja, do spoznaje, da su istraživači podeljeni u svojim tvrdnjama: jedni dokazuju da su protoSrbi došli iz Indije odnosno iranske visoravni oko 4000 pre Hrista, neka naša usmena predanja potvrđuju dolazak iz višegodišnje sušom pogođene Inđije (uvek se pominje Inđija sa Đ, prim . autora) dok drugi istraživači dokazuju da su protoSrbi naseljavali Podunavlje i da su iz Podunavlja krenuli na sve strane sveta pa i ka Indiji (za neke istraživače je to bilo prvo osvajanje sveta pod vođstvom Nina Belovog Baka, drugo pod Serbonom i treće poslednje pod Aleksandrom Makedonskim koji potiče od ogranka srbskog plemena Karana koji su pre pomeranja naseljavali širi areal današnjih Rodopa.)
Najnovija genetska istaživanja govore u prilog teorijama da je Podunavlje bilo centar i da su odatle u svim pravcima nastala pomeranja naroda ili kako to mnogi nazivaju Seobe naroda.
Francuski istraživač Siprijan Rober tvrdi u svom delu "Le mond Slave" da je postojao jedan Narod, odnosno Majka naroda i da je postojao jedan jezik Majka svih jezika. Svoj dokaz zasnivao je na istraživanjima koje je vršio u mnogim slovenskim zemljama gde je mislio da se nalazi Ključ njegovih istraživanjnja. Međutim shvatio je da ključ njegovih istraživanja leži mnogo južnije - ni u Rusiji, ni Ukrajini, ni Češkoj... i upućivao ga da napokon poseti i Srbiju. Dolaskom u Srbiju shvatio je da se nalazi na izvoru svih tajni!
Već pominjani kontrovezni Porfirogenit u svojoj raspravi o uređenju i upravljanju carstvom De administrando imperio navodi kako su Lužički Srbi u njihovim zemljama postojali „od iskona“, od „početka“! Dok Nemci kažu da su Zorben (Sorben), tako nazivaju Lužičke Srbe naselili predeo Lužice 631/2 godine, posle Hrista???
Sigurno je da nemačka zvanična istoriografija boluje od cinizma i kada su u mogućnosti falsifikuju sve što je vezano za „Varvare“ odnosno Venete, Vende kako najčešće podrugljivo nazivaju srbska odnosno slovenska plemena.
U jednom delu istorije Nemačka je bila podeljena, naravno mnogo pre Hrista, na Gornju i Donju Srbiju. Amsterdam je Svetograd, današnji Koblenc je do 6-7 veka nosio ime Brodnica, Olden burg je zapravo Stari grad a današnji Libek se zvao Ljubica. Reka Rajna je zapravo bila Rena. Nemačku su naseljavala različita plemna koja su vremenom prelazila ogromne prostore i naseljavali veliki deo današnje Evrope: Ljutići, Bodrići, Rujaniti, Milčani, Dalmati, Karani...da li su ta plemena bila zapravo Ljutice, Bodrice, Oštri...ili samo Ljuti, Bodri, Oštri?
Na slici gore prikazana je statua slovenskog božanstava na današnjem ostrvu Rugen koje se nekada zvalo ostvo Rujan, osnovalo ga srpsko pleme Rujani. Na krajnjem severu ostrva podigli su grad Arkona, koje je bilo centar, kultni paganski centar na kome su bili podignuti ogromni hramovi od drveta u obliku saća a presvučeni su bili kožama koje su bile išarane raznoraznim životinjama, pticama i cvećem (sve dokumentovano od hrišćanskih misionara i arhivirano u Vatikanu, prim. autora)
Statua prikazuje vrhovnog Boga Svetovida, jednoimenog Boga sa četri lica ( Triglav, Svarog, Dažbog, Perun). Po alpskim Srbima Svetovid je bio vrhovni Bog, bog Rata i Plodnosti. Nisu sva plemena slavila istog vrhovnog Boga. Nemci ga nazivaju Svantovit.
Hroničari opisuju Svetovidov kip kao zastrašujuću, osam metara visoku predstavu božanstva koje je imalo četiri glave. Dve Svetovidove glave bile su spreda a dve pozadi pri čemu je svaka glava gledala u svom pravcu, zbog čega je delovalo kao da Svetovid gleda na sve četri strane sveta. Bog je u ruci držao luk, dok je pored njega bila tipična ratnička oprema: uzde, sedlo i mač. Svetovidu je takođe pripadao i beli konj koji je bio u vlasništvu hrama, a o ovom konju brinuo se isključivo sveštenik. Rujani su verovali da Svetovid noću jaše svog konja budući da su ujutru zaticali konja dobrano oznojenog i blatnjavog. Svetovidov beli konj služio je sveštenicima za jednu vrstu gatanja koje se odvijalo na sledeći način: pred konjem bi bila postavljena grupa kopalja kroz koju bi konj trebalo da prođe. U slučaju kada bi konj zakoračio desnom nogom, smatralo se da će ishod bitke biti pozitivan, a ako bi zakoračio levom, držalo se da će biti suprotno. Ovakva gatanja nisu se vršila samo pred odlazak u bitku, već i u bilo kojoj prilici koja bi zahtevala nekakav izbor. Rujani su uvek poštovali ishod predviđanja, koji je za njih značio manifestaciju volje Svetovida.
Arkona nije bila samo verski već i trgovački centar. Ovde su dolazili trgovci koji bi u Svetovidovom hramu ostavljali najvredniji predmet iz svoje ponude pre nego što bi započeli trgovinu. Takav poklon hramu predstavljao je svojevrsnu žrtvu Svetovidu, koji je imao da obezbedi pomoć božanstva pri obavljanju trgovačkih poslova. Na ovaj način je riznica hrama bivala sve bogatija, a tome su doprineli i pokloni raznih vladara koji su želeli da ostanu u dobrim odnosima sa Rujanima. Na ostrvo Rujan (današnji Rügen u Nemačkoj) dolazili su i Sloveni iz ostalih plemena. Oni su takođe odavali počast Svetovidu zbog čega su Rujani bili veoma ponosni.
Na Vidovdan, 28. juna 1168. ili 1169. godine, Danci predvođeni biskupom Absalonom i kraljem Valdemarom (koji je, zanimljivosti radi, po rođenju dobio ime Vladimir, po Vladimiru Monomahu od Kijeva, dedi njegove majke Ingeborg), uništili su glavni centar slovenske religije, grad, tvrđavu i svetilište Arkonu na severu ostrva Rujan. Istorijska slika Lauritsa Tuksena iz 1894. označava ovaj, za Dance neobično važan istorijski događaj. Utemeljenje danske države kao da počiva na slomu paganske slovenske religije.
Sveti Bernar od Klervoa (Bernard de Clairvaux) sveštenik cistercitskog reda, izdao je, na zapovest pape Eugena III, proglas za drugi krstaški rat na Vende godine 1147. Prvobitna zamisao da se tada krene u Svetu zemlju nije se dopala nemačkim prinčevima zbog udaljenosti Palestine i ranijih neuspeha. Vendi su bili bliži, a njihova teritorija manje zahtevna terra missionaris. Ključne reči Bernarda od Klervoa u pismu u kojem se obratio svim prinčevima i sveštenicima u Nemačkoj bile su: ...da naprave invaziju na Slaviju i da ne sklapaju nikakav mir sa Vendima, niti da primaju bilo kakvu odštetu (naknadu), niti bilo kakav danak (porez) od njih sve dok ili religija toga naroda ili čitav taj (vendski) narod ne budu uništeni. ("...Illud enim omnimodo interdicimus, ne qua ratione ineant foedus cum eis, neque pro pecunio, negue pro tribute, donec, auxillante Deo, aut ritus ipse, aut natio deleatur." Bernard, 'Epistola' 457, PL 182, p. 652)
(Nastaviće se)
-200x200-rez.jpg)
