HIC RHODUS, HIC SALTA: Lažu ljudi da Boga nema !

PIŠE: Igor Rems, akademik

U meni toliko naraslih narova da teškim pucaju glasovima. Ta krv prirodno zaključana u ovo malo trulog mesa, traži Slobodu više. Posedujem sve praznine Sveta, sve crne rupe, divlje i mahnite horizonte. Podmukla praznina me proganja, plodi, nosi upaljene sveće, živog me sahranjuje. Do koga dopire toplota moje groznice u ovo bremenito vreme kada mrtvaci hodaju?

Još vidim ono jezerce na kraju oka u kojem želim da se utopim! O praznino, kako ti ljubim skute u svilenim dvorištima bola. Sada tek vidim  Predeo Slikan Čajem. Zavođenje reči isto je kao i zavođenje maloletnica.

U ovoj dubini gde i korenje streljanih čempresa traži malo svetla, gorim, i kome ruku da pružim kada sabljom vitla tako veličanstveno mali – čovek? Sekira u duši čereči i ono malo zatočenog dobra. Svaka pomisao na nju izaziva oluju i snegove koje ne mogu da sledim. U snegu do pojasa uzalud širim ruke. Moje upaljene baklje kao komete ostavljaju trag u kojem reči spaljuju sopstvena slova. Gde da okrenem leđa kada oslonac na mom dlanu gori tihom slutnjom. Šezdeset koraka pretrčah brzo. Da li je zvuk tame posut majčinim mlekom, toplim ukusom nevinosti?

Sledim beskrajnu pustinju razapetu između dva koraka. Pomisao na vodu izaziva zavist i u preponama bol.

Da li će neko da nabada naše beonjače na trnje drače ili ćemo to da učinimo sami sebi, za Svet nema nikakav značaj? Možda sam poslednji jahač  koji juriša na vetrenjače u vremenu sveopšteg ludila?

U ušima magarca pljuju razapetog Hrista. Ruke dželata su crnje od ruke smrti. Plamen trudnog Neba od prosutog vina i kore hleba uznosi blagoslovenu svetlost. Upaljene sveće i miris začetog tamjana remeti uzdah vetra. Nosnice su nadražene. Prska mermer i hiljade labudova nose belinu i čežnju tek rođenog deteta. Po mojim golim ramenima sneg i dalje nanosi smetove.

Lažu ljudi da Boga nema !