O Meši Selimoviću, ponosnom Srbinu muslimanske vjere...
PIŠE: Salih SELIMOVIĆ
SLAVNI Meša je u svojim "Sjećanjima", Beograd 1977. godine i naveo kao drugi razlog za pisanje "Sjećanja" da će on sam reći o sebi i svojim delima ono što on zna.
Predvideo je on da će posle njegove smrti pisati o njemu oni što to ne znaju.
Bio je Meša Selimović česta meta napada i osporavanja od strane muslimanskih ekstremista odavno – zbog svog javnog, jasnog i nepokolebljivog srpskog nacionalnog osećanja.
Muslimanskim ekstremistima je to mnogo smetalo, jer nisu mogli, a ni hteli, da shvate da može musliman biti Srbin. Za njih je musliman u to vreme mogao da bude samo Musliman i ništa drugo.
Početkom devedesetih godina prošlog veka počela je u Bosni i Hercegovini prava hajka na lik i delo Ive Andrića, Meše Selimovića i Emira Kusturice. Nastalo je jedno utrkivanje u negativnoj recepciji njihovih dela.
Sve tri ove gromade naše kulture su najveći deo svog stvaralačkog opusa posvetile svom bosanskom zavičaju izvlačeći ga iz duboke letargije i okova provincijalne svesti. Ali, upravo to i jeste toj provincijalnoj i poluintelektualnoj svesti i te kako smetalo. Oni ne žele da budu predstavljeni onakvim kakvi jesu po svom poreklu, mentalitetu i shvatanju, jer žele da budu ono što nisu i da se zatvore u svoje verske i iskonstruisane nacionalne okove.
Razume se da je u ozbiljnim naučnim i kulturnim krugovima u samoj BiH sve to ipak naišlo na osudu bez obzira na stavove političkih krugova u muslimanskoj strukturi, mada se u tim teškim ratnim godinama najčešće moralo ćutati.
Ovom prilikom posebno bih se zadržao na navodnom „bestseleru“, tj. knjizi „Ko je Meša Selimović“, autora Seada Zubanovića.
On se i ranije javljao sa svojim kritikama i ogledima o životu i radu Meše Selimovića, nastojeći da ga domišljanjem, neistinama i konstrukcijama blati kao ličnost i omalovaži njegov knjiženi opus. Čak je otišao tako daleko da takve romane kao što su „Derviš i smrt“ i „Tvrđava“, pripisuje Ivi Andriću, a da je Meša samo bio potpisnik.
Zar je moguće izreći jednu takvu nebulozu!?
Zubanović se posebno okomio na njegovo navodno velikosrpstvo imputirajući mu da je „proizvod velikosrpskog projekta“, a kao njegovog mentora posebno je apostrofirao Dobricu Ćosića.
Zubanović konstruiše i krivotvori Mešinu biografiju koja je odavno poznata, nastojeći da metodom blaćenja njegove ličnosti diskredituje i njegovo grandiozno književno delo.
Neprimerno je i nisko isticati kakav je učenik i student bio Meša Selimović u cilju omalovažavanja njegovog kulturnog stvaralaštva. Mnogi veliki naučnici, kulturni poslenici i državnici nisu uvek i svi bili najbolji učenici i studenti. To nikada nije i neće biti nikakvo pravilo da bi neko kasnije postao veliki stvaralac.
Zanimljivo je da je gospodin Zubanović svu žestinu svojih napada usmerio baš na „Derviša i smrt“ i „Tvrđavu“ , bisere u Mešinom bogatom i bosanskom i jugoslovenskom književnom opusu. Iako su radnje romana iz jednog davnog vremena, odlično su predstavljeni sredina i život u svojoj sveukupnosti.
Naši domaći muslimani su predstavljeni onakvim kakvi i jesu sa teretom svoje istorijske sudbine. Predstavljen je i život u svoj svojoj surovoj i stvarnoj ogoljenosti. NJegov filozofski pristup životu ima i svoje univerzalne poruke koje su sigurno aktuelne u svakom vremenu i prostoru.
Meša Selimović nije samo književnik već i mudrac i filozof.
Ne bi se moglo reći da gospodin Zubanović nije čitao i iščitavao ova dva čuvena romana, ali je problem njegovog pristupa u ciljnoj analizi i prezentovanju u onom kontekstu koji je potreban u vremenu u kojem se nalazi Bosna i Hercegovina, a posebno BH Federacija.
Po svoj prilici, problem je u krizi identiteta i muslimanskom doprinosu uništenju bosanskohercegovačkog republičkog integriteta i suvereniteta, ali i u stalnom promovisanju političkog islama.
Po prirodi stvari, bošnjaštvo traži i bošnjačku kulturu utemeljenu u svom totalitetu.
Meša Selimović nije bio Bošnjak već Srbin muslimanskog porekla pa prema tome nije ni mogao da bude bošnjački stvaralac, pogotovo što u to vreme i ne postoje bošnjačka nacija i bošnjačka kultura. Postojali su retki književni stvaraoci u okviru muslimanskog diskursa ograničenog na islamski kulturni krug na srpskohrvatskom jezičkom području.
Meša je bio i ostao bosanski i jugoslovenski pisac, a pripada srpskoj književnosti.
Prema nekim bošnjačkim intelektualcima i političarima, musliman mora biti Bošnjak ili da musliman može da bude svake nacije samo ne sme da bude Srbin.
Zar to nije nonsens? Zar se može i sme poništavati Mešina pismena izjava SANU čiji je bio redovni član kao što je bio i redovni član ANUBiH?
U toj dobro poznatoj izjavi on decidirano jasno kaže da pripada srpskoj književnosti.
Na kraju ovog kratkog osvrta hoću da istaknem da ti pojedinci, koji su zagovornici političkog islama i bošnjaštva po svaku cenu, zaboravljaju da postoje visoka priznanja za književno stvaralaštvo koja nose ime „Meša Selimović“.
Još 1988. godine to je priznanje bilo na nivou Jugoslavije, zatim je u Bosni i Hercegovini ustanovljeno 2002. godine, pa u Srbiji 2007. godine.
(Fakti, arhiva)
