ПИШЕ: Милан Кнежевић
Збиља ко побиједи синоћ између Црне Горе и Хрватске? Нисам чуо резултат од скандирања “Убиј Србина”, “Ко не скаче тај је православац”, а био је и транспарент из Дубровника да им попушимо јер нема опроштаја који смо тражили преко ловћенске виле у Загребу.
Никад нисам био поноснији него синоћ, усташе у сред Подгорице позивају на убиство 33% Срба у Црној Гори, а државни врх мудро ћути због европских интеграција. Хтјели би они да проговоре, није да не би, скупља им се пљувачка у устима, грче им се прсти да им све по списку…али онда се сјете Брисела и оног малог црног дјечака што уринира у фонтану, и уједу се за то мало језика што им је остало. Јер ако проговоре зло ће нас наћи од Грлић Радмана, Пицуле, Штира, Сокола, одмах ће нам тражити Херцег Нови, пошто смо им Превлаку већ дали.
Како су кренули, доћи ће до Зете, и донијети неки папир да је тамо рођен њихов на далеко познати краљ Блесимир. И није проблем што они траже, него што им ми дајемо. Такви смо се потрефили, волимо да дамо, па то ти је.
Милије нам је да дамо но да кажемо “не”, јер ако би казали “не”, питање је више кад би били у прилици да опет кажемо “да”. Мада кад боље размислим, зашто би реаговао наш државни врх, они су по посљедњем попису сви Црногорци, и то се њих не тиче. Да су хрватски навијачи скандирали “Убиј Црногорца” , е онда би имали посла с нашим руководством, била би то туча ка’ на Хајберију. Један једини Хрват не би претекао.
Једино се два пута укључио дежурни спикер (мора да је Србин) и замолио младе Павелиће и Артуковиће да фер и спортски навијају како и приличи НДХ омладини.
Испаде спикер са стадиона Под Горицом једини званични глас државе који је чуо како нас Србе из Црне Горе треба убити. И за вазда му хвала. А ми смо домаћини, мимо домаћина, обезбиједили смо им полицијску пратњу и заштиту, нашли подгоричке локале гдје ће пјевати Томпсонове пјесме, превентивно похапсили навијаче Црвене Звезде и Партизана, да случајно не иритирају Торциду и Бад Блу Бојсе, док по подгоричким улицама пјевају “Чавоглаву” и урличу “За дом спремни.”
И да се Анте Павелић којим случајем нашао синоћ у Подгорици, онако сањив уставши из гроба, помислио би да је у Загребу маја 1941. и сав усхићен одржао би говор на галерији Welder pubа. И зато треба сви да будемо захвални хрватским навијачима јер су нам омогућили једно дивно путовање у прошлост које је у ствари њихова садашњост и будућност. А званичној Црној Гори хвала на свему, показала је и њима и нама да је нема. Лакше би ми било да је окупирана него што је нема. Овако би се борили против окупације ка’ наши стари, а како сад да се бориш против самог себе кога више нема.
Најбоље би било да у сусрет новим хрватским захтјевима на путу ка Бриселу промијенимо име. Да се више не зовемо Црна Гора него Дубоко Грло, јер то што ми можемо прогутати, а притом не повратити не може нико. А и на енглеском звучи моћно: Deep Throat. Само замишљам кад на неком европском пленуму најаве обраћање неког високог званичника новопримљене државе Дубоко Грло.
А он почне говор о свијетлој историји, слободарском духу, непокорном кршу, Граховцу и Вучјем долу, док га предсједавајући не упозори на фер и политички коректно обраћање у трајању од минут и по. Нешто слично као спикер са стадиона Будућности који је позивао хрватске навијаче да не убијају Србе, само што они њега нису послушали. А збиља, кад смо код утакмице, који оно би резултат?