Спајић на најтежем тесту: Документи о резервном саставу Војске Србије отворили питање легитимитета премијера
Документа која је објавио лидер ДНП-а Милан Кнежевић отворила су питање које више није могуће свести на дневнополитичку препирку - да ли предсједник Владе Црне Горе, члан Савјета за одбрану и безбједност и предсједник Владе државе чланице НАТО-а може истовремено бити у резервном саставу Војске друге државе?
Оно што је почело као још један у низу жестоких политичких сукоба у црногорској власти и парламентарној већини, након јучерашњег наступа лидера Демократске народне партије Милана Кнежевића добило је потпуно нову тежину.
Кнежевић је на ванредној конференцији за новинаре објавио документа Министарства одбране Србије за која тврди да показују да је премијер Црне Горе Милојко Спајић уведен у резервни састав Војске Србије.
И ту, без обзира на политичке симпатије, почиње озбиљна прича.
Јер више није ријеч само о томе ко је коме шта рекао у Скупштини, ко је чији фаворит у Београду, ко се коме додворава или ко ће на наредним изборима освојити више мандата.
Отворено је питање државне функције, националне безбједности, могућег сукоба интереса и политичког интегритета човјека који се налази на челу државне извршне власти.
И то питање не може се ријешити ни објавом на „Иксу“, ни увредама, ни причом о „шефу из Београда“.
Кнежевић први отворио питање
Кнежевић је подсјетио да су Спајић и функционери Покрета Европа сад претходних недјеља оптуживали ДНП да је, наводно по налогу Александра Вучића, учествовао у завјери како би преко Државне изборне комисије био елиминисан Спајић из предсједничке трке, а у корист Андрије Мандића.
У међувремену се, према Кнежевићевим ријечима, Мандић изгубио из Спајићеве реторике, а главне мете постали су он и предсједник Србије.
Кнежевић је данас одлучио да јавности покаже документа која, како тврди, мијењају перспективу читавог тог политичког сукоба.
Као први документ представио је пријаву података о регруту и војном обвезнику Милојку Спајићу, за коју је навео да је поднесена 17. фебруара 2023. године, са захтјевом да буде уведен у припаднике Војске Србије.
Потом је показао увјерење Министарства одбране Србије којим се, према његовој интерпретацији, потврђује да је Спајић, са адресом становања у Београду, преведен у резервни састав.
Кнежевић је навео и да се у рјешењу Спајић обавезује да се, у случају распореда у резервни састав, одазове ради љекарског прегледа.
Ако су документи аутентични и ако њихов садржај заиста има правни значај који им Кнежевић приписује, онда је питање много озбиљније од политичког маркетинга.
Црна Гора је чланица НАТО-а, а њен премијер је истовремено, према објављеним документима, резервиста Војске Србије, државе која је војно неутрална.
Спајић је, притом, предсједник Владе и предсједник Владе државе која има своје институције националне безбједности, систем одбране и обавезе које произлазе из чланства у НАТО савезу.
Није спорно само „шта пише на папиру“, већ шта то значи
Овдје треба бити врло прецизан.
Само постојање војне евиденције или резервног статуса не значи аутоматски да је неко починио кривично дјело.
Такође, чињеница да је неко био или јесте у војној евиденцији није сама по себи доказ да је поступио супротно црногорским законима.
Али управо зато институције морају да дају одговор.
Не Кнежевић. Не Спајић. Не ДПС. Не ДНП. Не било која партија. Институције.
Јер ако је све чисто – онда би требало да буде веома једноставно објаснити јавности шта је статус Спајића био, шта је данас, на основу ког закона и да ли је било каква обавеза према војсци друге државе у супротности са његовом функцијом у Црној Гори.
А ако није чисто – онда више немамо политичку полемику, већ потенцијално питање одговорности.
Спајићев одговор није одговор на суштину
Премијер Спајић је на Кнежевићеве наводе одговорио преко мреже „Икс“.
„Тужно је гледати човјека који је у прошлости неспорно био реторички талентован и занимљив како беспоговорно извршава задатке свог (не)формалног шефа из Београда, у намјери да на све начине успори европски пут сопствене земље“, написао је Спајић.
У наставку је говорио о Кнежевићевим политичким фаворитима у Србији, наводећи да је он одушевљен „трилингом“ који носи слична презимена – Вучић, Вучевић и Вучичевић.
Али проблем је што тиме није одговорио на суштинско питање.
Није спорно ни ко је Спајићев фаворит међу српским спортистима.
Није чак спорно ни да ли неко из Београда има утицај на некога у Подгорици.
Спорно је:
Да ли је Милојко Спајић резервиста Војске Србије?
Ако јесте – када је то постао?
На основу ког правног основа?
Да ли је о томе обавијестио надлежне институције Црне Горе?
Да ли његов статус има било какве импликације на његову функцију предсједника Владе?
Да ли је постојао сукоб интереса или безбједносни ризик?
И, можда најважније:
Да ли су црногорске институције за то знале?
То су питања на која грађани имају право да добију одговор.
ДПС је дочекао својих пет минута
Није дуго требало да се огласи ни Демократска партија социјалиста.
Из ДПС-а су саопштили да чињеница да је предсједник Владе Црне Горе истовремено војни резервиста друге државе представља, како су оцијенили, „незапамћен преседан“ и „највећи скандал у историји парламентаризма“.
Посебно су указали на то да је Спајић истовремено предсједник Владе, предсједник Владе државе чланице НАТО-а, предсједник Владе и члан највиших државних тијела која се баве питањима националне безбједности.
ДПС је због тога оцијенио да Спајић више не може остати на функцији премијера и позвао парламентарну већину да реагује.
И ту долазимо до једног готово бизарног тренутка црногорске политике.
Партија која је годинама уз сва непочинства и бројне издаје земље и грађана била на власти сада говори о интегритету институција.
То не значи да је њихова примједба због тога аутоматски неоснована.
Напротив.
Када се отворе питања која се тичу државне безбједности и интегритета највиших функционера, не могу се одбацити само зато што их изговара ДПС.
Али је исто тако немогуће заборавити да су многи проблеми о којима се данас говори настали управо у периоду њихове власти.
Спајић је овдје прешао границу политичког скандала
Оно што је за нас суштински важно јесте сљедеће:
Милојко Спајић је овим случајем, у најмању руку, озбиљно уздрмао свој политички и морални легитимитет.
Ако се потврди оно што је Кнежевић објавио, онда више није довољно рећи да је ријеч о политичкој подвали.
Премијер не може да очекује да јавност повјерује како су документа Министарства одбране Србије ирелевантна, а да при томе не понуди јасно, прецизно и документовано објашњење свог статуса.
Уколико је статус постојао, онда је потребно утврдити када, како, зашто и са чијим знањем.
Ако је нешто прекршено – мора постојати одговорност.
А ако није прекршено – нека институције то кажу.
Али више није могуће побјећи од питања.
И ту долазимо до још ширег проблема.
Премијер не може да функционише само на основу математике парламентарне већине.
Постоји и политички легитимитет.
Постоји морални интегритет.
Постоји повјерење грађана.
Постоји одговорност према држави.
А када се отворе питања овакве врсте, премијер мора бити први који ће инсистирати да се све провјери до краја.
Не да напада онога ко је питање поставио.
Не да прича о његовом „шефу из Београда“.
Не да пребројава ко кога воли у Србији.
Већ да каже:
Ево документа. Ево мог статуса. Ево закона. Ево институције која је провјерила. Ево одговора.
То би био одговор државника.
Све друго оставља простор за сумњу.
И зато ово више није обична свађа
Црна Гора је годинама заробљена у политичким сукобима у којима се најважније теме претварају у личне обрачуне.
Али овога пута питање је превише озбиљно.
Ако је предсједник Владе истовремено у резервном саставу оружаних снага друге државе, онда јавност мора знати шта то значи.
Ако није – онда нека се то јасно докаже и прича је завршена.
Уколико се, међутим, потврде Кнежевићеви наводи и ако се утврди да је Спајић свјесно прикривао релевантне податке, онда ствар више није само политичка.
Тада се отвара питање његове формалне и моралне одговорности.
И тада би било крајње неодговорно наставити да се понаша као да се ништа није догодило.
Народ више неће да гледа овакве представе
Црна Гора је 2020. године показала да грађани могу да промијене власт.
Тада је највећи дио јавности гласао за промјену система који је деценијама био заснован на партијској доминацији, заробљеним институцијама и осјећају да су држава и њени ресурси постали приватна својина политичких елита.
Зато је посебно опасно када нова власт почне да производи афере које подсјећају на оно против чега су грађани гласали.
Народ више неће да гледа политичке представе.
Неће да слуша ко је чији човјек.
Неће да гледа како се премијер и посланици међусобно оптужују за издају, Београд, Москву, Европу или било шта друго.
Грађани хоће институције које раде свој посао.
Ако је Спајић чист – нека институције то потврде.
Ако није – нека одговара.
Трећег пута не смије бити.
Парламентарна већина сада има прилику да покаже шта заиста мисли
Посебна одговорност сада је на парламентарној већини.
Јер ако се све заврши на саопштењима, твитовима, конференцијама и међусобним увредама, онда ће грађани са правом поставити питање чему уопште служе институције.
Уколико су наводи неосновани, већина треба да стане иза премијера и затражи институционалну потврду да је све законито.
Уколико се утврди да постоји проблем, онда исту ту већину нико не може оправдати ако буде штитила свог премијера само зато што има већину у парламенту.
Власт није власништво.
Мандат није имовина.
Функција премијера није партијска награда.
То је најодговорнија извршна функција у држави.
И зато је питање интегритета предсједника Владе питање интегритета саме државе.
Спајић је сам себе довео у ситуацију да мора дати одговор
Без обзира на политичке симпатије, једна ствар је сада јасна.
Милојко Спајић више не може да тражи од јавности да му вјерује на ријеч.
Морају говорити документи.
Морају говорити закони.
Морају говорити институције.
Ако се покаже да је све законито, онда нека то буде потврђено.
Ако се покаже да није, онда више није питање ко ће га политички бранити.
Онда је питање ко ће за то одговарати.
Јер премијер који изгуби повјерење јавности и који се нађе под основаном сумњом у питањима која се тичу националне безбједности, државног интегритета и односа према другим државама, не може се понашати као да је то само још једна свађа на црногорској политичкој сцени.
Ово мора добити институционални епилог.
И ако се потврде најтеже тврдње које су данас изнесене, онда је тешко замислити како би Спајић могао да настави да обавља функцију премијера, не само политички, већ и са становишта моралне одговорности коју та функција носи.
Ово је тренутак у којем се мора знати шта је држава, а шта је партија.
И управо зато је овај случај много већи од Милана Кнежевића и Милојка Спајића.
Ово је тест за црногорске институције.
А сада је на њима да покажу да ли је Црна Гора заиста држава у којој функција обавезује – или држава у којој се све завршава на политичком надгорњавању.
