„Живим на Дедињу, мислим о Цетињу“: Кнежевић иронично о Спајићу

Нова размјена оштрих порука између премијера Милојка Спајића и лидера Демократске народне партије Милана Кнежевића отворила је питања која далеко превазилазе уобичајени политички сукоб. Након што је Кнежевић представио документа за која тврди да потврђују да је Спајић био уписан као војни обвезник и резервиста Војске Србије, лидер ДНП-а сада истиче да премијер није демантовао ниједан од конкретних навода нити аутентичност докумената које је показао јавности.

Умјесто одговора на садржај докумената, Спајић је реаговао политичким нападом на Кнежевића, оптужујући га да, како је навео, „беспоговорно извршава задатке свог (не)формалног шефа из Београда“, са намјером да успори европски пут Црне Горе.

Кнежевић, међутим, сада тврди да је управо реакција премијера, као и наступи функционера ПЕС-а, послала много дубљу политичку поруку.

„Осим што јуче уопште није демантовао ниједан од мојих навода и докумената које сам представио, Милојко Спајић, а касније и његови резервисти из (Д)ПЕС-а, послали су једну много опаснију поруку“, поручио је Кнежевић.

Ту поруку је, како је навео, свео на тврдњу да се Спајић стиди свог ранијег односа према Србији и сопственог српског идентитетског насљеђа.

„Стидим се што сам имао српско држављанство, стидим се што сам попунио пријаву да будем резервиста Војске Србије, стидим се што имам традиционално српско име Милојко, и на крају, стидим се што сам Србин“, навео је Кнежевић као поруку коју, по његовом тумачењу, шаљу Спајић и његови политички сарадници.

Кнежевић је потом у свом препознатљивом сатиричном стилу наставио да доводи у питање политичку и војну тежину читаве приче.

„Не дај Боже да Србији зависи одбрана граница од резервисте Милојка Спајића, капитулирала би док кажеш: блокадер’“, казао је лидер ДНП-а.

Он се затим осврнуо на аргументацију према којој Србија, односно њен предсједник Александар Вучић, наводно покушавају да зауставе Црну Гору на европском путу. Кнежевић сматра да се тиме пажња јавности скреће са конкретних питања која је отворио.

Према његовим ријечима, јавности се истовремено објашњава како је Спајић „ипак Србин“, али и како је његово учешће у резервном саставу Војске Србије било нешто што сада треба политички потиснути.

Посебно оштро Кнежевић је критиковао потезе актуелне власти у односу према Србији, Косову и Метохији и питању резолуције о Сребреници.

Он подсјећа да је Спајић, како тврди, након доласка на функцију премијера признао такозвано Косово, као и да је два пута учествовао у процесима које Кнежевић види као проглашавање српског народа за геноцидни.

У наставку се осврнуо и на одлуку црногорске власти да пошаље представника на обиљежавање „Олује“ у Хрватској, коју Кнежевић описује као операцију током које је протјерано око 250.000 Срба, спаљено више хиљада српских кућа и убијено око 2.000 људи.

„То никад не би урадио ниједан српски војник“, поручио је Кнежевић, изводећи из свега тога и најтежу политичку квалификацију, наводећи да Спајић, по његовом виђењу његових поступака према Србији, заслужује да одговара пред војним судом за оно што је назвао „велеиздајом“.

Истовремено, Кнежевић је своје оптужбе проширио и на однос Спајића према Црној Гори. Тврди да премијер, како каже, крши низ закона, а да за политичке посљедице својих одлука редовно тражи кривца у Александру Вучићу и Србији.

„Кад год изда Црну Гору, крив му је Вучић, боље звучи да је увијек крив он“, казао је Кнежевић, повлачећи паралелу са политиком бившег режима Мила Ђукановића.

Посебно иронично прокоментарисао је Спајићево позивање на европске интеграције као оправдање за потезе власти.

„Не би Спајић издао да не мора, принуђен је због Брисела, дао им је ријеч, а кад он да ријеч, онда то има тежину колибријевог репа“, поручио је Кнежевић.

Лидер ДНП-а затим иде и корак даље, тумачећи Спајићев однос према Србији као доказ да је српско држављанство за њега било питање интереса, а не припадности.

У том дијелу Кнежевић се осврнуо и на феномен људи који, како каже, Црну Гору воле „из Београда“, подсјећајући на дио црногорских политичких и друштвених кругова који су током референдума 2006. године били на страни независности.

И ту је употријебио једну од својих карактеристичних политичких иронија:

„Живим на Дедиње, мислим на Цетиње!“

Према Кнежевићевом тумачењу, Спајић је, док му је било политички корисно, био представљан као Србин, док се након доласка на највишу функцију, како сматра лидер ДНП-а, од тог идентитетског оквира дистанцирао.

Све се, по Кнежевићевом ставу, дешава под образложењем да „Брисел не може да чека“.

На крају, Кнежевић је наставио у сатиричном тону, остављајући отворену и могућност да Спајић, уколико му политичке околности буду налагале, једног дана промијени и држављанство.

Парафразирајући култну реплику покојног Милана Шојића из „Београдске берзе“, Кнежевић је закључио:

„Имам планови, имам пројекти, све, све, све, ал немам капитал.“

А затим је ту досјетку прилагодио Спајићу: он, како каже, увијек може постати и „Сингапурћанин“, али уз један проблем:

„С капитал“, уз иронични додатак: „Куку Сингапурћанима.“

Документи су сада питање на које се очекује одговор
Без обзира на политички и сатирични стил Кнежевићевог наступа, централно питање које је отворио није нестало саопштењем премијера на друштвеној мрежи.

Ако су документи које је Кнежевић представио аутентични, јавност има право на јасно објашњење њиховог садржаја, времена настанка и правног статуса.

Уколико су, пак, спорни, очекивало би се да се то конкретно демантује и документује.

Умјесто тога, политичка полемика је за сада отишла у правцу међусобних оптужби, Београда, Брисела и политичких „шефова“.

Зато ће, послије свих тешких квалификација, најважнији одговор ипак морати да буде врло једноставан: шта тачно пише у документима које је Кнежевић показао и шта је био статус Милојка Спајића у војним евиденцијама Србије?

То је питање које не може ријешити ни политичка досјетка, ни напад на Кнежевића, ни прича о европском путу. Јавност заслужује чињенице.