Вријеме је за питање: Зашто Ранко Кривокапић и даље представља Црну Гору?
Изјава некадашњег дугогодишњег предсједника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића, у којој Србију назива „болесником на Дунаву“ и „главном пријетњом свим својим сусједима“, прошла је готово испод радара црногорске јавности. Тек понеки медиј пренио је ову поруку, без озбиљније анализе и без реакције политичких чинилаца.
А управо је то разлог за забринутост.
Јер, није овдје ријеч о било ком политичком пензионеру који износи личне ставове. Ранко Кривокапић је данас министар-савјетник у Министарству вањских послова Црне Горе. На ту функцију поставио га је министар Ервин Ибрахимовић и тиме га вратио у власт, што значи да његове ријечи имају далеко већу тежину од обичног страначког саопштења.
Грађани Црне Горе добро памте политичку биографију Ранка Кривокапића. Као лидер СДП-а и један од најважнијих стубова тродеценијске власти ДПС-а био је препознат као један од најгласнијих промотера политике усмјерене против српског народа у Црној Гори. Његова политика остала је упамћена по жестоком противљењу Српској православној цркви, заговорника одузимања њене имовине и прогона свештеника, настојањима да се српски језик и ћирилица потисну из јавног живота, као и по константном грађењу наратива у којем је Србија представљана као главни непријатељ Црне Горе.
Народ је о тој политици свој суд дао 30. августа 2020. године. На изборима су поражени и ДПС, и СДП, и Социјалдемократе, али и читав концепт власти који је почивао на подјелама, антисрпској реторици и сталној производњи непријатеља.
Међутим, умјесто да остане дио политичке прошлости, Кривокапић је поново враћен у сам врх дипломатије. И не само да је враћен, већ наставља да промовише потпуно исте политичке матрице које су грађани већ једном одбацили.
Посебно је симптоматично што Србију, по свему најближу земљу Црној Гори, представља као „болесника на Дунаву“, игноришући чињенице које су лако провјерљиве. Србија је данас економски најјача држава региона, годинама биљежи највећи привредни раст на Западном Балкану и сврстава се међу брже растуће економије Европе. Без обзира на политичка неслагања, озбиљна дипломатија почива на чињеницама, а не на увредама и политичким конструкцијама.
Још више забрињава што овакве изјаве долазе из Министарства вањских послова, институције која би требало да гради добре односе са сусједима, а не да продубљује подјеле и подстиче неповјерење.
Зато се намеће логично питање – докле?
Колико ће још српски представници у актуелној власти прећуткивати јавне наступе човјека који ни данас не одустаје од политике која је доживјела демократски пораз? Ако су грађани 2020. године гласали за прекид са праксом дискриминације, идеолошких обрачуна и сталне демонизације Србије и српског народа, онда је крајње вријеме да се та воља досљедно поштује.
Истовремено, одговорност не може бити само на Ранку Кривокапићу. Политичку одговорност сноси и министар вањских послова Ервин Ибрахимовић, који је одлучио да га ангажује као једног од својих најближих сарадника. Посљедњи потези Министарства вањских послова, укључујући и спорно измјештање Дипломатске школе из Берана, додатно су отворили питања о правцу у којем се води црногорска дипломатија.
Ово више није питање једне непримјерене изјаве. Ово је питање политике која се, очигледно, покушава вратити на мала врата.
Зато је крајње вријеме да српски представници у власти јавно поставе питање улоге Ранка Кривокапића у Министарству вањских послова, али и политичке одговорности Ервина Ибрахимовића. Јер, ако се овакве поруке наставе прећуткивати, онда се с правом поставља питање да ли је 30. август заиста означио раскид са старим праксама или су њихови најгласнији носиоци само промијенили фотеље.
