Омаж Рајку Шћепановићу уз промоцију његове постхумно објављене књиге
Библиотека "Михаило Михо Вуковић" Даниловград, у сарадњи са Међународним удружењем књижевних стваралаца и умјетника "Неказано" из Бара, одржала је промоцију књиге „Неказано“ аутора Рајка Шћепановића, која је објављена постхумно.
Модератор вечери била је Весна Ковач, а о књизи су говорили књижевник и књижевни критичар Перивоје Поповић и пјесник Лабуд Н. Лончар, који је направио избор до сада необјављене поезије Шћепановића, са којим је био лични пријатељ.
Весна Ковач поздравила је госте истичући да су стихови Рајка Шћепановића трајног карактера и да свједоче о томе да је живот јачи од смрти, те да човјек физички нестаје, али му дјела вјечно живе.
Пјесникиње Гордана Срећковић и Силвана Јовановић читале су пјесме из новобјављене књиге Шћепановића, да би Лончар испред издавача, али и као приређивач и дугогодишњи Рајков пријатељ, обратио се и поздравио присутне, не кријући задовољство што је до ове промоције дошло у завичају Шћепановића и чињеници. Додао је Лончар и како је управо Даниловград био уједно прво његово службовање у Војсци, гдје је радио, па ни сам, како је казао, није умио да сакрије емоције због тога.
Рајко Шћепановић је објавио за живота следеће књиге: „Граматика љубави“ (1979),“Наслови тишине“ (1981),“Стварање свијета“(1986), “Слике зрења“(1988),“Камене ћутње“ (1988), “Слободно падање“ (1992) и „Дневни ред“(1996) а иза њега је остало и чак дванаест припремљених књига које нијесу угледале свијетлост дана.
"Полазећи од основне претпоставке да написану књигу упокојеног пјесника нико нема право мијењати, а поготову не њено име, овим поводом објавили смо избор пјесама из богате ризнице поезије Рајка Шћепановића. Као што рекосмо, Рајко је за собом оставио велики број књига спремљених за штампу које није успио да објави за свога живота јер је сматрао да је важније да помогне младим писцима да објаве своју књигу а своје остављао за касније. А онда га је смрт претекла. Претекла у намјери да прикаже своје виђење свијета. Тако испада да је оно што је казао, а казао је много тога, постало неказано све док то неко не објави и то онако како је он написао, без мијењања било чега" - рекао је Лончар.
Послије Рајкове смрти, додао је, објављена је трилогија његове необјављене поезије у којој је приређивач промијенио оригиналне називе књига поезија те је тако књига „Мушка занимања“ преименована у „Иверје снова“, књига „Укрштене ријечи“ преименована у „ Иза своје сјенке“ и књига „Постојбина наде“ у „Пета страна свијета“. Срећом за књигу „Зелени монолзи“ приређивач није знао јер би несумњиво и њој промијенио име.
"Не желимо да улазимо у разлоге преименовања имена књига покојног Рајка Шћепановића, ко, како и зашто је то урадио.
Сигурно није из зле намјере. Али то није нико имао право да уради, то је чињеница и тачка!
Незапамћено у историји књижевности. Чак и права!
Ми само желимо да се његове необјављене књиге зову онако како их је он назвао. Толико му дугујемо. Да не мијењамо његову ријеч.
Историја ће потврдити величину Рајкове поезије а будућим нараштајима остављамо у наслеђе да оцијене и дају свој суд.
Због скромних новчаних средстава направили смо мали избор поезије надајући се да ћемо у скорије вријеме пронаћи средства за обимнији и студиознији приказ дјела Рајка Шћепановића јер нас је он својим чињењем и писањем толико задужио. И не само нас! Из поштовања према њему и његовом дјелу а вођени његовом пјесмом Неказано приликом оснивања нашег удружења дали смо име удружењу Неказано. И постигли смо да смо данас једно респектабилно међународно удружење. Стекли смо име. Објављујемо часопис за културу и умјетност, као и часопис за Хаику – оба носе име Неказано. Имамо и портал који се зове тим именом.
Рекох да објављујемо часопис за културу и умјетност Неказано. Сваки број часописа намијењен је успомени на неког од књижевника и умјетника Црне Горе и региона. Тако смо из поштовања према Рајку први број намијенили њему и одржали смо промоцију у Дворцу краља Николе којој је присуствовао велики број његових поштовалаца и пријатеља" - подсјетио је Лончар.
Перивоје Поповић је поздравио присутне, одајући уједно признање Лончару на напорима које чини у намјери да се освијетли лик и дјело Рајка Шћепановића, и никада не падне у заборав.
"Не желим да кажем да Шћепановић није вјеровао у људе и њиховог творца. Знао је као што ми данас и обичним видом можемо да видимо да је Поезија бесмртно привлачна и да кад човјек-пјесник, промијени свијет, овим овдашњим, пролазним и оде на онај вјечни, који се именује као бољи, као свијет без бола, онда се на земаљској страни постајања неминовно руши један обични свијет – будући, да сваки човјек собом чини микросвијет овога вијека и овдашњег живовања.
Посебно је на добитку онај други, рекосмо, бољи свијет, када се угаси овоземаљско трајање истинског прегаоца, човјекољупца без мане и страха какав је несумњиво био и неуморни истраживач човјечности, искушеник љубави према свему што је пјесничко, стваралачко, високоспознајно, благородно и богоугодно – да, то је био и тако увијек гледајући напријед ходио Рајко Шћепановић" - казао је Поповић.
Рајковим одласком са овога свијета, додао је он, овај наш мали и краткотрајни живот овоземаљски осиромашен је за богату хуманистичку и стваралачку лепезу надахнућа и прегалаштва каква се ријетко сријеће и каквом се ријетко ко може као такав оцијенити.
"Пролазност је осиромашена за једну неисцрпну суштинску енергију добра. Срећа је што постоји васкресење и што ће том енергијом бити силно украшена вјечност која је бескрајна и непрекидна у свој својој пуноћи и пространству духа…
Упркос свему, пјеснички свијет Рајка Шћепановића испуњен је ваљаним, језгровитим, метафоричним, стилски и језички прецизним сликама стања душе, духовности и материјалности ововремене, савремене контроверзне збиље. Ниједна од карактеристика која посебно наглашава стварност постојећу или машти доступну, није измакла добровидећем пјесничком оку Рајка Шћепановића.
Одазвао се љубави као ненадмашној снази која покреће живот. Потом тишини која животу као таквом даје посебан смисао, боју и наду. Свијет је створен по вољи али и по казни Господњој, што је у његовом стварању Шћепановић и те како препознао и означио у пуној пјесничкој зрелости, имајући притом у виду и слику, и емоцију, и мисао које могу да разумију ћутање камена, земље и неба, да у слободном падању и неминовном уздизању успоставе дневни ред и ред дневи који долазе за пјесника, за човјека, за човјечанство, што често није у стању да спозна разлику између освита и сумрака, између јутарње ведрине и предвечерњег наоблачења. Тај посебни тренутак када се свјетлост претвара у мрак и кад би поново мраку требало да се отме свјетло, нарочито је занимао пјесника Рајка Шћепановића. У свим поменутим објављеним књигама вриједног и оданог ствараоца наслова тишине добрано се уочавају управо компоненте надметања мрака и свјетлости, дана и ноћи, сунца и таме под небесима и на њима као видећем дијелу општега пространства. Оно нас непрекидно окружује и чини спокојнима или неспокојнима, достојнима или недостојнима имена Човјек, датог по слици и прилици Створитеља.
Рајко Шћепановић се имао рашта родити и као пјесник и као човјек. Зато његово трајање кроз вријеме васкрсава и расте те тако, неминовно подразумијева част и понос – за све који су га вољели и знали, али и прекор за оне који неразумно, али и безуспјешно хоће да га забораве. Господ, Људи и правда су на Рајковој страни, јер Он је волио и знао, видио у свом пјесничком освјетљењу све добре људе овога свијета, сву величину и малог и великог стваралачког труда" - истакао је Поповић.
