О Милошу Николићу Миђенију, реформатору албанске књижевности: Школовао се у Бару, Битољу и Скадру, писао на српском и албанском

ПИШЕ: Владимир Јанковић

Један од највећих реформатора албанске књижевности и први модерни албански писац имао је српско порекло. Ријеч је о Милошу Николићу чији надимак је био Миђени (по њему назив носи и градско позориште у Скадру, прим.ред.)

Своје прве радове објавио на албанском језику у Тирани у књижевном часопису ,"Илирија" и у часопису "Нови свет". У Тирани му је и објављена једина књига штампана за живота, збирка песама, под насловом "Слободни стихови". Његово књижевно дело дуго ће остати расуто по разним листовима и часописима.

Због своје сатиричности и оштре критике друштва, због перманентног указивања на социјалне неправде и неједнакости у Албанији и отворено критиковање државног врха, уредници су нерадо објављивали његове текстове. Сигурно је у томе да његово дело буде маргинализовано утицало и његово етничко порекло. Своје српско порекло "прикривао" је надимком Миђени.

Преминуо је пре него што је навршио двадесет и седму годину. Није имао времена за дотеривање својих дела и за стварање неког опширнијег књижевног опуса. Али, оно што је написао, без обзира на то да ли се ради о поезији или о прози, оставило је дубоке трагове пре свега у књижевности народа на чијем језику је остварен као писац, али и у књижевности других балканских народа.

Миђенијева пезија и проза прожети су тешким социјалним реализмом беде и трагичног положаја појединца у друштву тог времена. Ликови из његових дела су људи из најнижих слојева албанског друштва. Нека од Миђенијевих дела су романи и минијатуре; њихове теме представљају сукоб појединца са институцијама и патријархалним и конзервативним моралом. Бунтовне природе, Миђенијев таленат разбио традиционализам у албанској поезији и прози уводећи нови стил и форме у поезији и нарацији.

Милош Ђорђев Николић рођен је у многочланој породици оца Ђорђа Николића и мајке Софије Атанаса Кокошевића у Враки код Скадра, октобра месеца 1911. године. Скадарска Малесија и њена околина у време његовог рођења припадала је још увек Отоманској империји. Врака је тада била село насељено искључиво српским и црногорским становништвом православне вероисповести, а у њиховом окружењу живело је већинско католичко и муслиманско становништво.

Николићи су пореклом из места Река у Дебру. Тај крај данас припада Републици Македонији. Милошев деда Никола Дебранин доселио се у Скадар средином деветнаестог века. Оженио се планинком Стаком Милановом из Куча. У младости је радио као зидарски шегрт и мајстор по Скадру и по селима у његовој околини. Имао је два сина Ђорђа, и Крста. Никола је погинуо у Српско-турском рату 1876. године као добровољац у црногорској војсци.

Николин син Ђорђе оженио се 1900. године са Скадранком Софијом Кокошевић. Пар је имао шесторо деце, два сина: Николу и Милоша и четири кћери: Јелену, Јованку, Олгу и Цветку.

У историји књижевности Милош Николић је познат под именом Millosh Đerđ (на албанском Gjergj) Nikolla, односно под псеудонимом који је у ствари акроним од почетних слогова његовог имена, имена оца и презимена – MIĐENI (на албанском MIGJENI).

Малог Милоша, још у раном детињству, погодили су велики породични губици. У кратком временском периоду, пре његовог пунолетства, до његове петнаесте године, поумирали су му родитељи и старији брат Никола, а нешто касније и бака Стака која је отхранила читаву породицу свог покојног сина Ђорђа.

Милош је своје школовање започео у Скадру. Наставу је слушао у српској основној школи на свом матерњем српском језику. Уосталом у кући Николића се говорило српским језиком. Даље школовање наставио је у Бару.

У Бару ће становати код своје старије сестре и ту завршити још два разреда ниже грађанске школе. Касније добија стипендију и одлази на школовање у Битољ. Тамо је уписао гимназију и у том граду завршио прва два разреда. Желео је да настави даље школовање у гимназији и тако се припреми за студије књижевности, али због недостатка средстава бива приморан да школовање настави у православној Богословији у Битољу.

Године 1926. завршио је полуматуру у Битољу. Исте те године му се упокојила баба Стака, две године пре тога умире, прво, отац Ђорђе (1924) па брат Никола (1925) у својој двадесет петој години. Милош ће у Богословији у Битољу бити од 1928. до1932. године. Те године ће завршити Богословију и вратити се прво неко време код своје старије сестре у Бар, а потом у свој родни крај, у село Враку код Скадра.

Милош Николић је најбоље оцене у Богословији имао управо из језика, и то не само из класичних него и из живих језика. Учио је латински и грчки, руски и француски. Његови биографи истичу да је добро познавао поред српског (матерњег) и албанског (који је научио у детињству) још и руски, француски, италијански, македонски и бугарски.

Сачувана су сведочења његових школских другова и Николићеве родбине, његових сестара, пре свих сестре Олге, да је прве своје стихове писао на српском језику. Понешто од тога, кажу његови проучаваоци, професор Каплан Буровић, на пример, је и објавио на свом матерњем српском језику. И сам писац говорио је у више наврата да често оно што напише на српском касније преводи на албански језик, а дела која напише на албанском потом преводи на српски језик, истакнуто је у истраживању Голуба Јашовића који се детаљно бавио ликом и делом овог књижевника.

Будући да је био југословенски, односно српски стипендиста, након завршетка Богословије добио је понуду југословенских власти да настави школовање на Богословском факултету у Београду или да буде свештеник у Војводини, али Милош је све те понуде одбио. Можда је ова чињеница и била од пресудног значаја да Милош преломи и одлучи да живот посвети писању о свом завичају, скадарској Малесији и да то ради на албанском нематерњем језику.

"У дубини мога срца спавају непеване песме
које још ни бол ни радост нису пустиле,
које спавају и чекају срећније дане
да избију и излију ослобођене страхова."

Вратио се из Бара у Скадар и затражио стипендију од државе Албаније како би наставио студије књижевности или макар добио учитељску службу како би имао од чега да живи. После скоро пола године чекања власти га распоређују на радно место учитеља у његовом родном селу Враки. Нимало случајно. У тој школи ђаци су били мали Врачани, деца српског порекла, која су прво морала да науче албански језик од свог учитеља, јер се у њиховим домовима тада говорило српски. О тим и таквим школским проблемима је говорио и Милош Николић лично.

Касније је Николић радио као учитељ још и у Скадру и у малесијском сиромашном селу Пук. Убрзо је све више оболевао од тада неизлечиве туберкулозе. Године 1938., одлази на лечење на кратко у Грчку, а потом у Италију. У Италији ће у околини Торина преминути 1938. године у једном тамошњем санаторијуму.