Три дана до концерта Бранке Шћепановић у Бару
Концерт познате црногорске и југословенске пјевачице Бранке Шћепановић одржаће се 7. октобра у Дому културе у Бару, са почетком у 20 часова.
Како су најавили из Општине Бар, улаз је слободан. Концерт се организује у сарадњи Општине Бар са ЈУ Културни центар Бар.
Шћепановић организује концерт поводом јубиларних 55 година каријере и неизмјерне љубави према традицији и изворној музици.
Биографија
Бранка Шћепановић је певачица црногорских изворних песама, препознатљива по својим интерпретацијама нумера „Гледала сам с Кома плава“, „У планини глас се чује“ и других. Рођена је 1951. године у Колашину. Од седамдесетих година прошлог вијека са супругом живи у Београду. Има двоје дјеце, сина и ћерку. У периоду од 1969. до 1997. године снимила је седам албума и петнаестак синглова и ЕП-ова.
Због породице је одлучила да каријеру стави на чекање, али се никад није покајала, јер су јој дјеца и супруг, каже, одувијек били на првом мјесту. Са Недаждом Салковићем, Бебом Селимовић, Сафетом Исовићем, Лепом Лукић, Ксенијом Цицварић и осталим великим звездама тог времена певала је на турнејама по целој Европи, Америци, Канади, Аустралији и бившем Совјетском Савезу.
Освајала је и бројне награде. Једна од њих је Децембарска награда града Подгорице. Осим тога, Бранка Шћепановић је стекла статус истакнутог умјетника, што представља једну од најпрестижнијих награда у бившој Југославији. Шћепановић је 2014. године добила Црногорског оскара у категорији „Најпопуларнија пјевачица изворне музике“.
Бранка је препознатљива и по свом хуманитарном раду. До сада је одржала на хиљаде концерата чији циљ је био прикупљање средстава за оне којима је најпотребније. Поријекло, дјетињство и музички почеци Бранка Шћепановић је рођена у Колашину, градићу недалеко од Подгорице. Њени преци су пореклом из села Црнци, из племена Пипери које је насељавало подручје између река Зете и Мораче, те данашње Подгорице. Мајка је поријеклом из села Речине, гдје је Бранка провела један дио свог дјетињства. Одрасла је са тројицом браће и као најстарија је водила бригу о њима. С обзиром на то да је живјела код баке Анђелије и деде Лазара Ракочевића у селу Речина ту је завршила четири разреда основне школе, а потом, од петог до осмог пешице ишла у суседно село Падеж, гдје је завршила основну школу. Из дјетињства се сјећа да је са баком чувала стоку и да јој је дјед причао приче из ратова у којима је учествовао. С оцем је ишла у риболов на Тару, те лов по брдима око Колашина. Такође, у једном интервјуу је казала да се живо сјећа како је мајка на ријеци Свињачи ручно прала веш, јер тада нису постојале машине. У колашинском Дому културе су први пут гледали цртане филмове, попут „Микија и Шиље“, а у биоскопској сали Културног центра у Колашину је први пут наступила. Наиме, одувек је вољела музику, а на радију је највише уживала у македонским народним пјесмама.
Са седам година се пријавила на такмичење „Микрофон је ваш“. Њена интерпретација нумере „Сарајчице хајдемо“ Сафета Исовића јој је донијела побједу. По завршетку основне школе је у Подгорици уписала Средњу музичку школу. Годину дана касније цијела се породица преселила у главни град Црне Горе.
Преко пута њене школе је био Дом омладине, гдје је први пут запјевала у Културно-умјетничком друштву „Будо Томовић“. Како је у једном интервјуу испричала, на аудицију за солисту у КУД-у дошла је сасвим случајно. Наиме, другарица ју је замолила да јој буде пратња. Међутим, када је она почела да пјева руководиоци КУД-а су били одушевљени и молили су је да постане њихов солиста. Бранка то није смјела да прихвати, јер је њен отац био врло строг и знала је да јој неће дозволити да пјева. Недјељу дана касније је Драго Лековић дошао у музичку школу и успио да је наговори да се придружи КУД-у. Понекад је кришом ишла, а често су морали да код оца „ургирају“ руководиоци КУД-а.
Била је и сопран у хору „Станко Драгојевић“ са којим је наступала на међународним фестивалима и пропутовала целу бившу Југославију и добар дио Европе. Након тога је постала солиста Академског културно-умјетничког друштва „Мирко Срзентић“. То је било друштво састављено од студената, а Бранка је била најмлађа међу њима. Са само 15 година је играла Коштану и истоименој представи рађеној по књизи Борислава Станковића. Била је до тада једна од најмлађих Коштана у целој Југославији. Године 1968. ју је Ђоко Радовић позвао да за Радио Титоград сними песме „Гледала сам с Кома плава“ и „Три бећара“ са којима је Бранка наступила у ревијалном дијелу „Београдског сабора“ представљајући Црну Гору. С обзиром на то да је одушевила публику, као најмлађа учесница „Сабора“ постала је маскота те манифестације. Од тада је наставила да снима само црногорске народне пјесме, али је на наступима пјевала врањанску, македонску, па чак и забавну музику.
Музичка каријера
Дискографска кућа „Југотон“ је 1969. године објавила прву Бранкину плочу са пјесмама „Чобанине, лијепа ђевојко“, „Мој Драгане, златно слово“, „Три бећара“ и „У планини глас се чује“. Ријеч је изворним црногорским пјесмама које је аранжирао Ђоко Радовић, а Бранка их је отпевала у пратњи Малог народног ансамбла Радио Титограда. Већ наредне године је наступила на Фестивалу на Илиџи са нумером „Ђевојко са планине“. Ова пјесма се заједно са „Да је мени младој зором“ нашла на „синглици“ коју је у јулу 1970. године објавио ПГП РТБ. У пратњи Ансамбла Будимира Јовановића Бранка је исте године снимила песме „Гледала сам с Кома плава“, „Везак везла Милијана“, „Ноћи тамна“ и „Чула сам драги“. Две године касније ПГП РТБ је објавио њену плочу са песмама „Васојевка“ и „Дурмиторка“ које су написали и компоновали Панта Радивојевић и Миодраг Тодоровић Крњевац. Већ тада је Бранка постала једна од најпознатијих интерпретаторки црногорске традиционалне песме своје генерације. С истом екипом је снимила нумере „То је мајко Црногорац“ и „Вјерна је Црногорка“ које је отпјевала у пратњи Ансамбла Миодрага Крњевца. Током 1973. године Бранка је објавила синглове „Ој, Морачо“ и „Кршна моја Црна Горо“, те ЕП „Црногорске народне песме“. Услиједила је и прва касета на којој су се налазиле њене и пјесме Николе Каровића. У пратњи Оркестра Љубише Павковића 1974. године Бранка је снимила „синглицу“ са нумерама „Ђе си сада моја горо“ и „Дај ми руку момче“ чији аутор је Илија Милатовић.
Интерпретације народних песама „Чији је прстен, онога ђевојка“, „Да си здраво мој голубе бели“, „Пођосмо ли, пођосмо“, „У планини глас се чује“, те нове нумере „Чобаница са Комова“, „Везак везла лијепа ђевојка“, „Кршна моја Црна Горо“ и друге, њена публика је могла да чује на албуму који је ПГП РТБ објавио 1974. године. У периоду од 1975. до 1979. године Бранка Шћепановић је снимила синглове и ЕП-ове „Дјевојачка пјесма“, „Запјевајте сватови“, „Млади ловац“, „Волим тебе, Црна Горо“ и „Пољем се вије зор делија“.
У то вријеме је била једна од најпопуларнијих младих пјевачица. Са познатим музичарима из цијеле Југославије је наступала на турнејама по Америци, Канади, Аустралији и СССР-у. Неколико пута је пјевала за Јосипа Броза Тита на дочецима Нове године, што је за умјетнике тог времена била највећа част. У сарадњи са Милутином Поповићем Захаром, Бором Мајданцем, Драганом Александрићем и другима, Бранка је 1980. године објавила албум са песмама „Кад запјева Црногорка“, „Запе ми момче за око“, „Доде детић до ливаде“, „Од Берана па до Горе“ и друге. На „Хит паради“ 1981. године Бранка је уз пратњу Оркестра Љубише Павковића отпјевала нумере „Кад Ђетићи у Београд крену“ и „Зелен боре“ које су написали Мило Лунетић и Боро Мајданац. Ове пјесме је ПГП РТБ објавио у виду сингл плоче.
Двогодишњу студијску паузу коју је попунила наступима, црногорска пјевачица је прекинула 1983. године албумом „Баш ме занима“. Занимљиво је да су се на овој плочи нашле и пјесме које Бранка до тада није пјевала. Иако је више од двије деценије била вјерна традиционалној црногорској песми, овог пута је показала да уме да отпева и комерцијалније нумере. На том албуму су, осим насловне, биле и нумере „Заљубих се, мајко мила“, „Хтела бих да знам“, „Младости, цвете мој“ и друге. Текстове пјесама су писали Зоран Милојевић, Андрија Марјановић, Светозар Балтић и други, а Бранка их је отпјевала у пратњи Оркестра Томице Милића. Услиједила је дужа пауза током које се пјевачица посветила дјеци и породици. На домаћу музичку сцену се 1988. године вратила плочом „Хоћемо ли, ђевојке“ у издању ПГП РТБ-а.
С овог албума су се издвојиле нумере „Радоване, Раде“, „Ево мене“, „Данас свати пут путују“, „Жеља дјевојачка“ и друге. Радо се одазивала наступима, али није снимала нове материјале. Године 1994. ПГП РТС је објавио њен албум са пјесмама „Гледала сам с Кома плава“, „Бјеласицом пасла стада“, „Да ми је знати Боже мој“, „Чобанице, лијепа дјевојко“ и другима. На њему је сарађивала с оркестрима Бранимира Ђокића и Љубише Павковића. Три године касније у продаји се појавила њена нова касета са пјесмама „Ја сам жена без сна“, „Што си тужна стара мајко моја“, „Подгоричке ноћи вреле“ и другима. Међу ауторима песама су били Захар Поповић, Александар Ковачевић, Беки Бекић, Руждија Крупа и други.
Награде
Бранка Шћепановић важи за једну од најбољих пјевачица традиционалне и народне музике са простора бивше Југославије. Током свих тих година остала је вјерна истом мелосу и није често снимала комерцијалне пјесме, без обзира на захтјеве тржишта. Наступила је на бројним фестивалима и освајала важне награде. Једна од најпрестижнијих је свакако статус истакнутог умјетника, што је одувијек представљало велику част за све пјеваче.
Приватни живот
Бранка Шћепановић је рођена у Колашину. Одрастала је и школовала се у родном граду и селима Речине и Падеж. Средњу школу је завршила у Подгорици, а ту је започела и врло успјешну музичку каријеру. С обзиром да је у то вријеме Београд био центар музичке индустрије, Бранка се са супругом преселила у српску престоницу. Ту су рођена њена деца, син и ћерка, а потом и унуци. Бранка живи мирним, пензионерским животом. Ужива у шетњама и времену које проводи са породицом. Ипак, не одбија позиве да наступа, нарочито на хуманитарним манифестацијама. Како каже, до сада је одржала на хиљаде таквих концерата и тврди да ће увек радо да се одазове таквим акцијама.
