Дајана Златичанин, сада афирмисана медијска личност данас живи у Аризони гдје ради као водитељка и новинарка. Иако је нашла нови дом у Америци, дубоко у себи носи љубав према Црној Гори. У разговору за портал CG Дијаспора, Дајана је нагласила да ју је одлазак у иностранство натјерао да још више цијени своје коријене, породицу и традицију.
"Аризона ми је постала дом, али Црна Гора је мој темељ. Моја сјећања на Сутоморе, на љето, на породичне тренутке — све ме то обликовало," казала је Дајана, која је блиска самом "крему" америчког предсједника Трампа, с којим је имала више сусрета.
Говорила је и о изазовима привикавања на нову културу, али и о томе како је рад у медијима у Америци отворио нове видике, научио је самосталности и истрајности. Ипак, упркос професионалним успјесима, признаје да свако јутро почиње мислима о родном крају.
Дајана Златичанин вјерује да ће увијек бити веза између ње и Црне Горе — било кроз приватне пројекте, подршку младима или кроз једноставно очување језика, културе и обичаја које са поносом преноси и на нове генерације преко океана.
Свака прича о дијаспори носи у себи нијансе носталгије, храбрости и снова, а прича Дајане Златичанин посебно осваја снагом воље, љубави према коријенима и неуморном жељом да остави траг тамо гдје живот носи. Рођена у Подгорици, одрасла у Сутомору, Дајана је као шеснаестогодишњакиња напустила познато и сигурно, понијевши са собом све оно што Црну Гору чини домом – породицу, вриједности, топлину и снове.
Америка јој није све поклонила – сваки успјех градила је својим рукама, својим трудом и несаломивом упорношћу. Од средњошколских клупа у Фениксу, преко факултетских амфитеатара на Аризона Стејт Универзитетy, па све до ходника највиших политичких институција Аризоне, Дајана је показала да границе постоје само за оне који се боје да их пређу. Њена политичка каријера, започета волонтирањем, убрзо је довела до прилике да буде дио кампање за гувернера Доуга Дуцеyја, а касније и до ангажмана на предсједничкој кампањи Доналда Трампа – искуства које ју је неповратно обликовало и отворило врата нових изазова.
Данас, скоро шеснаест година касније, Дајана је цијењена политичка савјетница и шефица кабинета новоизабране надзорнице за образовање у Марицопи, највећој општини у Аризони. Иако дубоко укоријењена у амерички политички систем, Дајана никада није заборавила гдје припада – Црна Гора је њена душа, темељ на којем је све саграђено.
У разговору за портал ЦГДИЈАСПОРА говори о њеном путовању између два свијета – о изазовима и препрекама, о сновима које није дозволила да остану недосањани, о породичној љубави која јој је давала снагу, и о њеној мисији да гради мостове између Црне Горе и Сједињених Америчких Држава. Дајана Златичанин је доказ да се снови остварују кад храброст надјача страх, а љубав према коријенима остане јача од свих даљина.
Можете ли нам рећи нешто о свом животу – да ли сте рођени у Црној Гори или САД-у?
Рођена сам 1992. године у Подгорици, као најстарија ћерка дивних родитеља, Благоја и Миреле, и сестра Арсенији, Божани и Тијани. Најважнија улога у мом животу је бити тетка – Новак и Даница су моја инспирација за све.
Одрасла сам у Сутомору, гдје сам завршила основну школу ,,Кекец” и прве двије године гимназије ,,Нико Роловић” у Бару. Те 2009. године, захваљујући мојој учитељици енглеског, Нивес Бакић, која је – ни сама не знам како – успјела да убиједи моје родитеље да ме пусте, отишла сам на размјену у Сједињене Америчке Државе. У то вријеме још увијек нијесам имала црногорске папире, иако сам тамо рођена и одрасла – али све су се коцкице тада поклопиле да мој пут крене ка Америци.
Била сам дијете из мале средине које се одједном нашло у Америци – у малом градићу Бyрон, у држави Иллиноис. Био је то огроман корак. Годину дана касније преселила сам се у Феникс, Аризона, гдје сам провела посљедњих 14 и по година.
Данас, скоро 16 година касније, Аризона ми је дом – али Црна Гора је и даље мој темељ.
Како је изгледао ваш пут до успјеха у Аризони? Које су биле највеће препреке с којима сте се суочили и како сте их превазишли?
Игром судбине завршила сам у Аризони, гдје од 2010. градим свој живот и каријеру. Завршила сам средњу школу у Фениксу, потом GateWay Community College, и на крају Arizona State University, гдје сам дипломирала политичке науке.
Још као студенткиња знала сам да успјех у политици не долази преко ноћи – тражи рад, волонтирање и стално грађење повјерења. Почела сам као волонтерка Републиканске странке 2012/13, а већ наредне године била сам дио тима кампање Доуга Дуцеyја за гувернера.
Након што сам дипломирала, радила сам у канцеларији државног благајника, а затим уписала мастер студије из образовања на АСУ, које сам завршила уз пуну стипендију. Касније сам се вратила у исту канцеларију као директорица за односе с јавношћу. Мој тадашњи шеф, Јефф Девит, који је био десна рука предсједника Трампа, пружио ми је прилику да директно радим на његовој кампањи – искуство које ме је много научило.
Иако сам накратко истражила свијет инвестиција као аналитичарка за државна улагања, политика ме увијек враћала себи. Провела сам пет година у Сенату Аризоне као замјеница директора за комуникације, а потом постала портпаролка Републиканске странке.
У фебруару 2024. отворила сам сопствену ПР фирму, и исте године водила своју прву политичку кампању – за Шели Бугс, кандидаткињу за Maricopa County School Superintendent. То је била најзахтјевнија и најпосебнија битка у мојој каријери. Наша стратегија је донијела побједу са скоро милион гласова, а Схелли ме након избора именовала за своју замјеницу и шефицу кабинета. Ова позиција ми је огромна част и одговорност.
Највеће препреке нијесу биле политичке – биле су личне. Прилагођавање новој земљи, даљина од породице и константно питање: ,,Јесам ли довољно добра?” У послу гдје доминирају људи са локалним везама, морала сам да будем дупло упорнија.
Једна од ствари које су ме највише гурале напријед била је свијест да су моји родитељи жртвовали много тога да бих ја могла да се школујем. Себи су ускраћивали, а мени пружали све. То није само прилика – то је одговорност. Нисам жељела да њихов труд буде узалудан. Хтјела сам да их учиним поноснима. И мислим да сам у томе успјела.
Научила сам да успјех не значи изостанак препрека – већ снагу да им приступиш као изазову који те обликује. И управо због тога сам данас поносна на пут којим идем.
Како одржавате везу са домовином? Да ли често посјећујете Црну Гору или учествујете у црногорској дијаспори у САД-у?
Моји родитељи и сестре су сада овдје у Аризони, али остатак породице, пријатељи и све оно што ме је формирало и даље је у Црној Гори. Зато се трудим да сваке године идем кући – у нашу породичну кућу у Сутомору, гдје сам одрасла. Тамо ми је мир, тамо пуним душу. Сваки пут кад одем, осјећам се као да сам се вратила себи.
Мој акценат и манири никад нијесу нестали, и искрено – не желим да нестану. У томе је мој идентитет. Америка ми јесте пружила много, али све оно по чему сам ја ја – од начина на који разговарам с људима, до вриједности које живим сваки дан – потиче из Црне Горе.
У фебруару 2025. године имала сам част да организујем прву дипломатску посјету црногорске делегације Аризони. Посланик Гордан Стојовић, на позив Представничког дома Аризоне, састао се са бројним политичарима и био главни говорник на догађају који је организовао hoenix Committee on Foreign Relations. Његово излагање оставило је тако снажан утисак да су ми бивше колеге из Сената писале како желе да путују у Црну Гору – одушевљени начином на који је представио нашу државу: достојанствено, паметно и снажно.
То је био тек почетак. Вјерујем да Црна Гора и Америка имају много да науче једна од друге – и да ми у дијаспори можемо бити тај мост. Ја сам неко ко дубоко воли Црну Гору, али сам и поносна америчка држављанка и велики поштовалац америчког система. Црна Гора има потенцијал да преузме много корисних пракси – посебно у области образовања, транспарентности и јачања институција.
Управо ту видим своју улогу – да будем мост, и неко ко може допринијети објема земљама које воли.
Можете ли описати један типичан дан у вашем животу у Аризони? Како се ваш свакодневни живот разликује од оног у Црној Гори?
Ја сам особа којој брзо досаде рутине, и вјерујем да ми управо због тога политика толико одговара – сваки дан је другачији и доноси нове изазове. Устајем рано, најчешће око 6 ујутру, а понекад и раније ако дан то тражи. Највише волим кад могу да се пробудим без аларма – како мој ујак Звездан каже, то је „природно буђење“.
Дан започињем кафом, уз коју одговарам на поруке и мејлове, а затим прегледам вијести – од локалних до свјетских, јер све може имати утицај на мој радни дан. У канцеларији сам око 7:30–8:00, и остајем до 6 или 7 увече, у зависности од обавеза. Од како смо преузели канцеларију у јануару, уводимо озбиљне промјене које ће побољшати образовање у нашој општини, а вјерујем, временом, и у цијелој Аризони. Због тога често имам осјећај да дан нема довољно сати. Ипак, надам се да ћемо за неколико мјесеци стабилизовати ствари и моћи радити у одрживијем ритму. Имам сјајан тим од око 80 људи и они свакодневно чине мој посао лакшим и ефикаснијим.
Мој дан у Црној Гори изгледа потпуно другачије – јер тада заиста одмарам. Јутра започињем кафом код ујака и ујне, а често одем и до Подгорице код тетке и тече. Имамо нашу малу рутину – слане палачинке и кафа у Сицилији код Гинташа, гдје она држи радњу са завјесама. Остатак дана проводим са породицом и пријатељима, најчешће на плажи, уживајући у опуштености живота који тамо и даље има свој природан ритам.
Да ли имате савјете за младе из Црне Горе који размишљају о пресељењу у иностранство у потрази за новим приликама?
Имам милион савјета, али не желим никога да гушим – свако има своје планове и снове. Ипак, оно што бих свакоме рекла јесте да Америка пружа прилике за све. Без обзира на године, постоји нешто за свакога. Кључно је научити бар основни ниво језика и пронаћи начин да дођу легално у Америку како би опробали своју срећу. Када кажем срећу, мислим на много рада, успона и падова – али исто тако и на пуно успјеха.
За оне који су несигурни да ли да оду, увијек кажем да Црна Гора неће нигдје побјећи – могу да пробају, да виде како је овдје, и зависно од својих жеља и циљева, увијек се могу вратити богатији искуствима која су стекли у Америци. Можда их то чак инспирише да покрену свој бизнис или, кад течно савладају енглески, да се запосле у фирмама у Црној Гори. Сваки пут у Америци је другачији. Мој није био једноставан, али је био вриједан – сваки корак, свака одлука, сваки изазов научили су ме нечему. И зато сам данас овдје и дијелим своје искуство – да неко ко чита зна да није лако, али да вриједи. Кад радите оно што волите и постанете добри у томе, успјех дође. Овдје се труд и квалитет цијене, и људи су спремни да их плате.
Увијек ми је драго кад ми се неко јави за савјет. Мени су многи помагали кад сам тек почињала и увијек ћу се трудити да то вратим даље – јер никад не знаш колико ти једна порука или реченица може промијенити смјер у нечијем животу.
Шта бисте рекли да су највеће предности и мане живота у САД-у у поређењу са животом у Црној Гори?
Нажалост, Црна Гора нема толико економских прилика и позната је по непотизму. Вољела бих да се то промијени једног дана, како би више људи, који немају јаке конекције, могли доћи до позиција у којима се могу остварити и напредовати.
Мени је у Америци јако лијепо. Овде се много ради, као и свуда, али сам брзо схватила колико се цијени труд и рад.
Ми смо веома вриједан и упоран народ – само су нам потребне праве прилике да то покажемо.
Мислим да је у Црној Гори квалитет живота можда бољи јер постоји више времена за породицу. Али, са друге стране, мале плате често доводе до финансијске несигурности и стварају страхове о томе шта доноси сјутрашњи дан. У животу у иностранству сви морају направити одређене жртве – било у погледу времена проведеног с породицом или у погледу финансијске сигурности – док се не стабилизују и не стекну већу слободу у избору начина живота.
На крају крајева, нема једне истине која важи за све. Свако мора да осјети гдје му је боље – и гдје може да расте. Како год неко одлучи, желим му срећу и подршку у том избору.
Да ли постоји нека посебна прича или сјећање из Црне Горе које вам често падне на памет док сте у САД-у?
Има их милион, али једно од мени најдражих сјећања десило се у јуну 2024. године, када се моја најмлађа сестра удала у Црној Гори. Цијела породица, и ужа и шира, била је на окупу, а мој сестрић Новак и сестричина Даница су први пут посјетили Црну Гору. Још су мали, али мојој срећи није било краја док сам их гледала како трчкарају по кући и комшилуку у којем смо одрасли. Ништа се не може поредити с тим – невјероватан је осјећај што су имали прилику да осјете какав је живот тамо. Ево сваки дан траже да иду за “Сутомоле” (Сутоморе).
Који су ваши планови за будућност? Да ли планирате да се вратите у Црну Гору или имате друге циљеве?
Радо се враћам у Црну Гору кад год могу. Отишла сам са 16 година и често осјећам да не припадам у потпуности ни Америци ни Црној Гори – већ обема. Везана сам срцем за обје земље, и баш та двострука припадност ми даје јединствену перспективу и прилику да допринесем на оба мјеста.
За сада, фокусирана сам на то да напредујем у тренутној улози и радим на пројектима који ме инспиришу.
Дугорочно, један од мојих циљева јесте да активно доприносим јачању веза између Црне Горе и Америке – кроз образовање, културу, дипломатију и привреду – користећи све оно што сам научила кроз живот и рад у оба дома.
На који начин балансирате између професионалних обавеза и приватног живота у тако динамичном граду као што је Пхоениx, Аризона? Је ли тешко бити успјешна жена у САД-у?
Искрено, не балансирам савршено и мислим да када неко каже да успијева све беспријекорно балансирати – није сасвим искрен. Нажалост, увијек нешто пати. Ако се више посветите породици, посао ће трпјети, и обратно. Још радим на томе да нађем бољи баланс, јер се понекад толико удубим у посао да заборавим на све остало. Ипак, увијек пронађем вријеме за породицу, јер су они мој приоритет, моја снага, критика и вјетар у леђа. Посљедњих неколико мјесеци, због политичких избора и клијената, радила сам нон-стоп и породици нијесам дала пажњу коју заслужују, али сада то надокнађујем – колико могу.
Бити успјешна жена у Америци захтијева пуно рада, али сматрам да је ово земља која пружа прилику свакоме ко је спреман да се посвети и да све од себе, без обзира на то да ли сте мушкарац или жена. Цијеним слободу и подршку коју овдје имам у остваривању својих професионалних циљева. Све у животу долази с потешкоћама, и вјерујем да свако бира шта жели да му буде тешко. Да сједим код куће и не радим ништа – и то би ми било тешко. Сада радим пуно, и то је тешко, али има смисла.
Свјесна сам да у Црној Гори нема толико прилика као у Америци, али вјерујем да свуда има посла за оне који су спремни да раде. Посао не мора увијек бити у струци, али ако омогућава поштену зараду и миран сан, вриједи га радити док не наиђе нешто боље.
Често у Црној Гори чујем коментаре да ми је лако причати јер сам у Америци, али их подсјетим да су иза мог успјеха бројна одрицања. Никада се не зна шта доноси сутрашњи дан – зато је важно бити спреман да се снађемо без обзира на околности.
На крају, радујем се промјенама које се дешавају у Црној Гори и вјерујем да ће нове инвестиције отворити прилике за наше људе. Охрабрујем све да се потруде и да искористе позиције које се појављују – било кроз америчку амбасаду или кроз фирме и хотеле који се граде широм Црне Горе.
Разговарала: Нада Ковачевић