(ВИДЕО) Како се национално изјашњавао комуниста и партизан из Црмнице - Светозар Вукмановић Темпо

У Црмници, гдје се пјевало "Ој Црмнице, српска перјанице", родио се и Темпо, народни херој који је говорио „Ја сам Србин“, али није спасио рођеног брата – свештеника кога су партизани стријељали. Данас насљеђе тог времена бришу они који живе од његових посљедица

....................

Иако ће се у мају  „свечано прославити“ 80 година од пласирања у етар идеје о „црногорској нацији“,  чињенице из веома блиске историје говоре о свим аномалијама тог пројекта који је за циљ имао расрбљавање српских етничких простора под паролом "братства и јединства".

Као што се зна, многи најистакнутији припадници комунистичког покрета из Црне Горе, чак и након 1945. године, никада се нису национално изјашњавали као Црногорци, већ као Срби. Међу њима је и Милован Ђилас, један од највиших комунистичких функционера и теоретичара, који се доживљава често  као „отац црногорске нације“. Ипак, Ђилас је остао национални Србин до краја живота, о чему је оставио јасна писана свједочанства и телевизијске интервјуе.

Комунистички покрет на челу са Јосипом Брозом Титом, знамо сви, систематски је радио на расрбљавању народа широм Југославије. Од Срба су под његовом влашћу настајале нове нације: црногорска, македонска, а касније и бошњачка. Посљедица те политике је и да су многи Срби који нису били православне вјере – католици и муслимани – престајали да се тако национално изјашњавају.

До краја Другог свјетског рата, па и касније, у архивама и пописима становништва Црне Горе нема никаквих трагова о постојању Црногораца као посебне нације. Сви становници су били Срби – православци, католици и муслимани.

О томе јасно свједоче и уџбеници из наше скорије историје. У "Земљопису Књажевине Црне Горе" из 1899. године и "Земљопису Краљевине Црне Горе" из 1911. пише:

„У Црној Гори живе Срби који говоре српским језиком, већином су православне вјере, а има их нешто мало римокатоличке и мухамеданске.”

Посебно је занимљива Црмница, крај који је био познат као бастион српства, гдје се пјевало: „Ој Црмнице, српска перјанице!“

Из те српске Црмнице потекао је и Светозар Вукмановић Темпо (1912–2000), партизански генерал и народни херој. Без обзира на своју комунистичку идеологију, Темпо је јавно говорио:

„Ја други језик не знам, ја ћу да говорим српски… ја одем, почнем говор овако: ја сам Србин.”
Али живот Темпа није био без трагичних противрјечности.

Његов старији брат, свештеник Лука Вукмановић, био је угледни професор Цетињске богословије и цетињски парох. У мају 1945. године, партизани су га стријељали заједно са више од 100 свештеника Митрополије црногорско-приморске. Темпо, тада члан Врховног штаба НОВЈ, није учинио ништа да га спаси.

Деценијама касније, у разговору са митрополитом Амфилохијем, Темпо је признао:

„Мој брат Лука је био бољи и паметнији од мене. Он ме је школовао. Пола своје свештеничке плате користио је за своју породицу, а пола је мени слао за студије. Када сам дипломирао права рекао ми је: Светозаре, сад имаш диплому, нађи посао и ради, од мене више не тражи. А ја млад, занет идејом, нисам га много слушао.”
А онда је додао, горко:

„Кажу да сам га могао спасити… можда јесам… а можда и нисам.”
Можда мучен тим теретом, Темпо је након рата бринуо о братовој дјеци, али историја је већ уписала и гријех и кајање.

Како је јуче писао и ИН4С, историја нас учи да се идентитети не стварају на конференцијама и пописима, већ у пјесми народа, крви и вјери — као што је то била Црмница, српска перјаница, одакле су долазили и они који су, упркос свему, знали да кажу:

„Ја сам Србин.“