Пази, снима се: Црна Гора као ријалити без камере – ко су „петорица“ и шта још није пуштено?

Црна Гора је ушла у фазу у којој више нико никоме не гледа у очи дуже од неколико секунди. Не зато што смо постали учтивији, већ зато што свако сумња да је нечије име већ негдје снимљено, сачувано, архивирано – за пуштање „кад затреба“.

Након афере и скандала у чијем су средишту били сада већ бивши високи државни функционери Мирјана Пајковић и Дејан Вукшић, држава није ушла у институционално прочишћење, него у институционалну параноју. Умјесто одговора – лицитације. Умјесто истрага – претпоставке. Умјесто морала – калкулације.

Јавно се говори о „приватним односима“, а полугласно о кабинетима, службеним просторијама, мјерама тајног надзора, снимцима који нису снимани телефоном, него системом. И управо ту почиње оно што власт покушава да угуши: страх да је интимно постало државно, а државно – уцјењиво.

По друштвеним мрежама већ данима круже приче које нико званично не демантује. Не зато што су истините, него зато што су превише опасне да би се демантовале. Приче о „хитним медицинским интервенцијама“, о операционим салама у које се улази без протокола, о налазима који су „кориговани“, „ублажени“ или потпуно преписани да би се сакрило шта се заиста догодило и – ко је с ким био, и ко је кога довео у стање које се не може објаснити падом низ степенице.

Помињу се и имена. Мада има још много непознатих. 

И онда је дошао Милан Кнежевић и изговорио оно што је многима већ данима стајало у грлу.

„Влада Црне Горе личи на ријалити и оно чeму смо свједочили у ранијим ријалитијима – ко је са ким љубовао и испијао кафе – сада имамо прилику да гледамо у Влади, уз злоупотребе службеног положаја, кабинета и АНБ-а. Снимци који се објављују говоре о дијагнози која постоји у држави, а то је – распад.“
Ово више није досјетка. Ово је дијагноза.

Кнежевић није стао ту. Изговорио је реченицу након које је у многим становима завладала тишина, а у појединим кабинетима – паника:

„Ако нешто буде срушило ову Владу, вјерујте, то ће можда бити неки нови експлицитни снимци садашњих и бивших министара.“

А онда и кључна реченица – она због које се не спава:

„Знам сигурно да макар пет министара треба да дрхте у случају појављивања снимака. Не желим да говорим који су то. Ја знам да нисам.“
Од тог тренутка, Црна Гора више не броји министарства, него потенцијалне жртве објављивања. Свако гледа ко је нервознији него иначе. Ко је нагло постао побожан. Ко је почео да напада медије. Ко говори о „таблоидима“, а ко о „дубокој држави“.

И као да све то није довољно, Кнежевић отвара и најопаснију могућу тему:

„Ако имате мјере тајног надзора, ако озвучавате станове и снимате људе из Владе – а ја сам против тога да се снима било ко – онда је јасно да ова афера мора добити институционални епилог.“

Јер ако је истина да су неки снимци настали уз знање или учешће служби, онда више није ријеч о скандалу, него о парадржавном механизму контроле, уцјене и дисциплиновања. О систему у којем се функција не губи због неспособности, већ због тога што је неко „пуштен“.

Зато данас у Црној Гори није најважније питање ко је шта радио, него - Ко снима, ко држи снимке, и ко је на реду. И најопасније од свега -  шта још није пуштено?

Јер у земљи у којој се добар дио власти претворио у ријалити без камере, публика зна једино да најгори дио емисије увијек иде тек послије поноћи.