Краљ Никола - владар који је клицао милом српству

ПИШЕ: Немања Поповић

Књаз Никола је 1889. поново био у посјету Русији. Између осталог, повод су били догађаји који су додатно продубили срдачне односе двије државе. То је била удаја двије књажеве  кћерке у царску кућу. Књагињица Милица се 26. јула вјенчала у Петерхофу са великим кнезом Петром Ниолајевичем Романовим, сином великога кнеза Николаја Николајевича, царевог стрица. Уочи ове свадбе, испрошена је друга књажева кћер Стана, за кнеза Георгија Максимилијановича Романова, за кога ће се удати 16. августа, такође на руском двору.

Уочи вјеридбе књагињице Милице, цар Александар III је наздравио присутноме књазу Николи са ријечима: „Пијем у здравље мога јединога, вјернога и искренога пријатеља, Књаза црногорскога.“

Ова царева изјава, осим давања значаја црногорском владару, била је својеврсни опис тадашњег стања на Балкану када је руски утицај и савезништво у питању.

Књаз Никола је био мишљења да су ове ријечи руског владара које истичу непоколебљивост сталности у црногорским односима са Русијом, са важношћу одјекнуле у читавом српском народу.  У својим мемоарима је написао:  „Ова изјава царска није тако силно обасјала само Црну Гору (...), него је она изазвала и утврдила вјеру у народу српском у бољу и сигурну будућност своју. Зато су оне (читај ријечи) и одјекнуле  онако радосно, не само у Црној Гори, него на сваком крају српском.“

Овом приликом је такође, падала петстогодишњица Косовске битке, коју је обиљежавао читав српски народ. Срби овај јубилеј своје велике битке нису дочекали уједињени, али су поносно држали помен косовским јунацима у нади да ће њихова жртва бити освећена, да ће се рађати нови Обилићи који ће Косово вратити у српске руке и слушати како манастирска звона српских светиња  звоне на ослобођеној српској земљи.

Гроф Игњатијев се поводом тог јубилеја, у име „Благотворитељног обшчества“ из Петрограда, обратио црногорском књазу са ријечима: „Ваше височанство. ... Само се по себи разумије, да у дане тешких историјских успомена, као што је сад успомена на погибију  Срба, срце тражи утјехе и охрабрења, а мисао се уставља при објашњењу тога кобнога исхода Косовског боја, који неутјешно оплакује цјело Српство. (...) Жалост народа српскога постаје већа када падну на ум они несрећни историјски узроци који су довели народ до кобне косовске пропасти. Међусобне расправе балканских хришћана, унутрашње болести старог Српског царства, неслога и распра међу самим Србима, па и сама издаја опште народне заставе од неких њихових вођа у кобне часове одлучнога боја, све то у свези са непријатним иностраним политичким односима са стране, особито Рима и Угара, помоглa је освајачкој турској сили да се јави на Косову пољу, те да нанесе потоњи удар својим раштрканим и већ слабим противницима, Србима."

Врло вјероватно је Игњатијев, истичући околности које су допринијеле српском паду на Косову, хтио направити једну историјску аналогију са тада актуелним временом. Балканске хришћанске земље у овом моменту нису биле сложне, већ сукобљене, са различитим спољнополитичким курсом. Српски народ је такође био разједињен и подијељен, двије српске држве Србија и Црна Гора, различито су се руководиле у међународној политици када су релације са великим силама у питању. Помињањем Турака, Рима и Угара јасно је назначено из ког  правца и у том моменту пријети опасност српском народу.

А надасве, порука ове изјаве се може тумачити на начин да ће Срби, уколико не буду сложни и уколико њихови политички лидери не буду јединствени, увијек доживљавати судбину налик оној на Косову пољу.