Ко је дозволио да нестане 5.000 квадрата зеленила у срцу Бара?

Аутор: djora 0 Оставите коментар

Бару пријети да остане без још једног дијела зеленила. Тамо гдје је планским документом предвиђена зелена површина од око 5.000 квадратних метара, данас се, према тврдњама станара оближњих зграда, налазе макадамски пролаз и простор који се користи за паркирање. И све то надомак строгог центра града.

На проблем су указали станари Пожаревачке улице, а о њиховим примједбама писале су последњих дана „Вијести“, чији текст је био повод да се ова тема додатно отвори. Фокус ове приче је на ономе што грађани с правом питају – ко је дозволио да јавна зелена површина буде претворена у макадамски пут и паркинг и зашто нико на то није реаговао?

Ријеч је о парцели УП З4 у Македонском насељу, која је планским документом „Тополица – Бјелићи“ предвиђена као зелена површина. Према подацима наведеним у тексту „Вијести“, ријеч је о простору од око 5.000 квадратних метара.

На папиру – зелена површина.

На терену – слика која, како указују станари, све мање има везе са зеленилом.
И управо ту почиње проблем који не би смио да се заврши само на препуцавању између грађана, инвеститора и надлежних служби.
Када зелена површина постане путСтанари Пожаревачке улице траже да се утврди ко је одговоран за уништавање зелене површине, али и ко је дозволио њено коришћење као приступног пута и простора за возила.
У обраћању које су упутили Општини Бар, Комуналној полицији, надлежним инспекцијама и Министарству просторног планирања, урбанизма и државне имовине, они наводе да је простор намијењен одмору грађана, очувању микроклиме и безбједном боравку дјеце претворен у макадамски пролаз.
Посебно истичу да је ријеч о државној имовини којом располаже Општина Бар.
Ако је тако, онда питање више није само: ко је насуо макадам?
Питање је: ко је дозволио да се то догоди?
И још важније – ко је требало да спријечи да се то догоди?
Станари тврде да су се у више наврата обраћали Комуналној полицији и инспекцијама, покушавајући да проблем ријеше без јавног притиска и протеста.
Како наводе, одговора и конкретне реакције није било.
Ако су њихове тврдње тачне, онда се мора поставити питање због чега је институционална реакција изостала.
Јер грађанин не би требало да буде принуђен да организује протест да би држава заштитила јавну зелену површину.
Инвеститор: Пут није направила наша компанијаУ цијелу причу укључена је и компанија „RTM Group“, која на сусједној парцели гради објекат.
Из те компаније су за „Вијести“ одбацили одговорност за настанак спорног пута.
Како су навели, њихов пројекат не предвиђа никакву саобраћајницу, паркинг или други садржај на УП З4. Према њиховом објашњењу, приступ њиховом објекту предвиђен је са друге стране, у складу са планском документацијом и грађевинском дозволом.
Ипак, из компаније признају да је током извођења радова механизација њихових извођача користила постојећи неформални пролаз преко мањег дијела УП З4, у дужини од око 20 метара.
Њихов став је да тај пролаз није направила „RTM Group“, већ да постоји најмање 15 година.
У прилог томе наводе ортофото снимке Геопортала, на којима се, према њиховим ријечима, тај пролаз може уочити на снимцима из више година, укључујући 2011, 2017, 2018. и 2025. годину.
Компанија је, међутим, саопштила и да је спремна да о свом трошку санира евентуалну штету насталу проласком њихове механизације, као и да ће престати да користи тај простор ако надлежни органи то наложе.
То је став инвеститора и њега свакако треба уважити.
Али онда поново долазимо до институција.
Ако пут постоји 15 година, зашто је 15 година постојао на зеленој површини?
Ако је постојао без дозволе – зашто није уклоњен?
Ако је постојао уз прећутно одобравање – ко га је прећутно одобрио?
А ако није било ни дозволе ни одобрења – гдје су биле инспекције?
То су питања на која не могу одговорити ни станари, ни новинари, ни инвеститор.
На њих морају одговорити надлежни органи.
План каже једно, стварност показује другоОвдје је можда и највећи проблем.
Планска документација одређује једну намјену простора, а стварност на терену показује нешто сасвим друго.
Ако је УП З4 зелена површина, онда она не може постати паркинг само зато што је некоме тако погодније.
Јавни простор не би смио да буде ничији „вишак“ који ће се користити док никоме не смета.
Јер када једном прође камион, онда прође багер. Када прође багер, дође паркинг. Када се направи паркинг, неко ће рећи да је ту „одувијек било тако“.
А онда се једног дана више нико неће ни сјећати да је ту требало да буде зелена површина.
То је сценарио који Бар не смије да дозволи.
Бару треба зелено, а не још бетонаБар је град који се посљедњих година интензивно гради.
Нове зграде ничу једна за другом, слободних површина је све мање, саобраћај је све оптерећенији, а током љетњих мјесеци високе температуре додатно показују колико су градовима потребни дрвеће, паркови и зелене површине.
У таквом граду сваки квадратни метар зеленила има вриједност.
Посебно када је у питању простор у стамбеном насељу, који грађани користе као мјесто за одмор, боравак и игру дјеце.
Зато није довољно рећи да ће се „евентуална штета“ санирати.
Треба спријечити да се зелена површина уопште уништава.
Треба реаговати прије него што макадам постане трајно стање.
Треба поставити јасне границе између приватног интереса и јавног простора.
И треба показати да у Бару планска документација није само папир који се вади када треба добити грађевинску дозволу, већ нешто што се мора поштовати и када је у питању заштита јавног интереса.
„Европски пут“ почиње од улицеСтанари су у свом обраћању надлежнима указали и на европске стандарде, заштиту животне средине и обавезе Црне Горе у процесу приступања Европској унији.
Можда све то звучи велико за један макадамски пут у барском насељу.
Али, заправо, није.
Јер европски стандарди животне средине не почињу у Бриселу.
Почињу у нашем дворишту.
Почињу тамо гдје неко одлучи да неће дозволити да се парк претвори у паркинг.
Почињу онда када инспектор изађе на терен умјесто да чека да грађани пишу десет дописа.
И почињу онда када се јавни интерес заштити и од великог инвеститора и од малог несавјесног возача.
Зато је потпуно исправно инсистирати на томе да се утврде чињенице.
Шта сада треба да ураде надлежни?Не требају нам нова обећања, комисије без резултата и пребацивање одговорности.
Потребно је да надлежне службе изађу на лице мјеста, утврде фактичко стање, провјере планску документацију, катастарске податке, начин коришћења парцеле и све дозволе које се односе на околне радове.
Потребно је утврдити ко је и када направио, користио или проширио спорни пролаз.
Потребно је утврдити да ли је било недозвољеног заузимања јавне површине.
И, уколико јесте – ко је за то одговоран.
А након тога, ствар би требало да буде врло једноставна:
зелена површина мора бити враћена зеленој намјени.
Уколико је дио терена уништен, потребно га је санирати, уклонити насути материјал, обновити земљиште, поново озеленити простор и, гдје је то могуће, засадити ново дрвеће.
Ако је проблем у томе што се простор годинама користи као пролаз и паркинг, онда треба поставити физичке препреке – стубиће, жардињере или друго адекватно рјешење – како би било јасно да зелена површина није саобраћајница.
Да не буде: „Тако је било годинама“Ово је можда и најважнија порука цијеле приче.
Аргумент да нешто постоји 15 година није аргумент да треба да постоји и шеснаесте.
Ако је нешто незаконито или супротно намјени простора, вријеме не претвара незаконитост у законитост.
Напротив.
Понекад управо чињеница да нешто годинама никоме није сметало представља најбољи доказ да институције нису радиле оно што су морале.
И зато овај случај не треба завршити тако што ће се једног дана макадам мало поравнати, а проблем заборавити.
Треба га ријешити трајно.
Због станара Поžаревачке улице.
Због дјеце која ту живе.
Због свих грађана Бара.
И, на крају, због самог града.
Јер Бар не смије постати град у којем се свака слободна површина посматра као прилика за нову зграду, нови паркинг или нови прилаз.
Није сваки празан квадрат – празан квадрат.
Неке површине морају остати празне управо зато да би на њима било дрвећа, траве, ваздуха, хлада и простора за људе.
Ако данас дозволимо да нестане једна зелена површина, сјутра ће нестати друга.
И онда ће бити касно да питамо ко је дозволио да Бар остане без зеленила.
Зато надлежни сада имају прилику да покажу да јавни интерес заиста постоји и да није само фраза са папира.
Нека изађу на терен, кажу шта се догодило, утврде ко је одговоран и врате зелену површину грађанима.
Да ова прича не би једног дана постала само још један примјер како је у Бару пред очима институција нестао комад града који је требало да припада свима.

Фото: "Вијести"