Сто година од упокојења краља Николе: Узор му био цар Душан, умро са жељом да буде краљ свих Срба

На данашњи дан навршило се 100 година од смрти краља Николе Петровића.

Никола I Петровић Његош (Његуши, 7. октобар/19. октобар 1841 — Антиб, Француска 1. март 1921) био је књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из династије Петровић Његош.

Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након балканских ратова (1912—1913).

Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. је Никола I октроисао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена. Међутим, био је огорчени противник Карађорђевића.

Некон Мајског преврата из 1903. године и гашења династије Обреновић, познато је да је књаз Никола Петровић ширио утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је изказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе. У борби за престо између династија Петровића Његоша и Карађорђевића на крају је победила династија Карађорђевић. Пошто је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на челу са династијом Карађорђевић и званично је престало супарништво две династије.

У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.

Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929. године) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.

Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему, Италија. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић Његош су 1989, уз највише државне почасти, враћени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.

Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, *намо! и драма "Балканска царица".

Никола се родио у селу Његуши, одакле је поријеклом владајућа династија Петровић Његош. Његов отац, Мирко Петровић Његош је био чувени црногорски војвода и старији брат књаза Данила, који није имао мушког насљедника. Николина мајка Стана Петровић-Његош била је родом из познате породице Мартиновића.

Војвода Мирко је вјерио свог сина док је Никола имао 12 година за шестогодишњу Милену Вукотић, кћерку богатог војводе Петра Вукотића, блиског Мирковог пријатеља са ким је заједно ратовао током педесетих година 19. вијека. Двојица пријатеља су одлучила да учврсте пријатељство браком своје дјеце.

Никола, који је од дјетињства учен ратничким вјештинама, ријетко је виђао своју будућу супругу, пошто је провео дио свог дјетињства у Трсту у дому Кустића, из ког је потицала кнегиња Даринка, Данилова супруга и Николина стрина. Кнегиња Даринка је била велики франкофил, па је на њено инсистирање потенцијални насљедник послат на школовање у Лицеј Луја Великог у Паризу.

Након Даниловог убиства у Котору 1860. војвода Мирко је одбио црногорски пријесто, па је књажевска титула прешла на Николу. Никола је још увијек био у Паризу када је примио владу 13. августа 1860. у 19. години живота. Убрзо се разболио од упале плућа и био је на самрти. Када се опоравио, одлучено је да се Никола и Милена што прије вјенчају како би Црна Гора добила насљедника. Миленин отац је отпутовао у Санкт Петербург и обавијестио је руског цара Александра II о предстојећем вјенчању. Вјенчање је одржано у Влашкој цркви на Цетињу у новембру 1860.
 
Црногорски главари су дуго времена сматрали Црну Гору посљедњим неосвојеним остатком средњовјековног Српског царства и центром око којег ће се то царство обновити. Успостављање аутономне Кнежевине Србије унутар Османског царства је Црној Гори дало важног савезника, али и ривала за примат у борби за ослобађање других области насељених Србима. Црна Гора се налазила на периферији Балканског полуострва, док се богатија и развијенија Србија налазила у центру. Такође, Београд је био бољи избор за пријестоницу уједињене српске државе, од забаченог Цетиња.

 Медаља за рат са Турском 1862.

Одмах по ступању на власт кнеза Николе на Цетиње је дошао Вук Стефановић Караџић, са поруком српског кнеза Михаила Обреновића Црној Гори, о заједничким ослободилачким активностима против Турске. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, војводе Мирка. Никола је наставио да помаже отпор херцеговачких племена под Луком Вукаловићем, надајући се да ће Црна Гора имати користи од тог устанка. Године 1862. повео је за ослобођење Херцеговине први рат са Турском.

Рат је био тежак за Црну Гору, јер велике силе нису подржавале Николине амбиције. Турска војска предвођена Омер-пашом Латасом је 1862. нанијела Црногорцима тежак војни и политички пораз. Интервенција великих сила (Француске и Русије) је спријечила турско освајање Цетиња. Црна Гора је морала да прихвати јурисдикцију Турске над неким дјеловима своје територије.

Посљедице овог пораза су имале велики утицај на будућу стратегију Црне Горе.Прије овог дебакла, Никола је подржавао политику црногорске државности свога претходника кнеза Данила. Сада се окренуо политикама Петра I Петровића Његоша и Петра II Петровића Његоша за стварање новог српског царства, а себе је сматрао за легитимног царског наслиједника.

„Вјенчавам те српско море, са слободом Црне Горе“, су ријечи књаза Николе Петровића Његоша након што је ослободио са својом војском  Бар у јануару 1878. године.

На попису становништва 1909. године у доба Књажевине Црне Горе, за вријеме владавине краља Николе,  95.5 одсто грађана национално се изјаснило као Срби, а остатак од 4.5 посто као Арбанаси (данашњи Албанци).

Једнако као и сви његови преци и савременици, краљ Никола је веома наглашено истицао своју припадност српском народу и српству.

Краљ Алексндар Карађорђевић, био је унук краља Николе.