Цариград очима једног пјесника (3): Од византијске славе до пљачке
ПИШЕ: Игор Ремс
Први помени турског топонима Истанбул ([iˈtanbul] - istanbul, локални изговор ɯsˈtambul - ystambul) појављују се у арапском, а затим и у туркијским изворима из 10. века и потичу од (грчки εἰς τὴν Πόλιν), „is tin polin“ - „у град“ или „у град“ - је индиректно грчко име за Константинопољ.
Између 666. и 950. године, град су више пута опседали Арапи, Бугари и Руси. За време владавине цара Лава Исавријанца (717–741), почео је период иконоборства, који је трајао до средине 9. века. Многе фреске и мозаици са верским темама су уништени. Други највећи период просперитета за Византију, а са њом и за Цариград, почео је у 9. веку доласком на власт Македонске династије (856–1056). Затим, истовремено са великим војним победама над њиховим главним непријатељима — Бугарима (Василије II је чак носио надимак „Бугароубица“) и Арапима — цветала је култура грчког језика: ученост (реформисана је Цариградска виша школа, нека врста европског универзитета коју је основао Теодосије II 425. године), сликарство (првенствено фреске и иконе) и књижевност (првенствено хагиографија и писање хроника).
Мисионарска активност се интензивирала, првенствено међу „Словенима“ (читај Србима, пр. аутора) што је огледано у раду Ћирила и Методија. Као резултат неслагања између папе и цариградског патријарха 1054. године, хришћанска црква је подељена, а Цариград је постао православни центар.
Пошто царство више није било тако велико као што је било за време владавине Јустинијана или Ираклија, није било других градова упоредивих са Цариградом. У то време, Цариград је играо фундаменталну улогу у свим областима византијског живота. Од 1071. године, када су Селџучки Турци започели своју инвазију, царство, а са њим и Град, поново су уроњени у таму.
Током владавине династије Комнина (1081–1185), Цариград је доживео свој последњи процват — мада не баш тако велики као за време Јустинијанова и Македонске династије. Центар града се померио на запад према градским зидинама, у данашње четврти Фатих и Зејрек. Изграђене су нове цркве и нова царска палата (Мала Влахернска палата). У 11. и 12. веку, Ђеновљани и Млечани су стекли трговачку хегемонију и утврдили се на Галати.
Ђеновљани су имали далеко већу аутономију у Цариграду и претворили су своју колонију северно од Златног рога у право утврђење. Њихово наслеђе је и данас веома уочљиво:
Галата кула (Galata Kulesi): Најпознатији симбол ђеновљанског присуства. Изграђена је 1348. године под називом Christea Turris (Христова кула) као део одбрамбеног система њихове колоније.
Ђеновљанске зидине (Galata Surları): Иако је већи део срушен у 19. веку ради ширења града, остаци неколико кула и делова зидина и данас се крију међу уским улицама око Каракоја и куле Галата.
Палата Подеста (Palazzo del Podestà / Podestat Atölye): Све донедавно полуруинирана зграда у улици Bankalar Caddesi, била је управно седиште ђеновљанског намесника (подеста) из 14. века.
Арапска џамија (Arap Camii): Првобитно је била готичка римокатоличка црква Светог Павла и Доминика, коју су изградили Фрањевци и Ђеновљани крајем 13. и почетком 14. века. Након пада града претворена је у џамију, али је задржала свој препознатљиви италијански готички звоник (данас минарет).
Хан Свети Пјер (St. Pierre Han): Зграда изграђена у 18. веку на темељима старијег ђеновљанског центра, садржи рељефне приказе грбова са лавовима и симболима породица из Ђенове.
Млечани су имали своју четврт на супротној страни Златног рога, у самом срцу старог византијског града (данашњи део око Еминонуа и заједнице сиротињских четврти дуж обале). Пошто је ова зона претрпела велика разарања и преуређења током османског периода, млетачки материјални остаци у Истанбулу су мање уочљиви него ђеновљански, али су веома значајни:
Локација Бајлоа (Ранији млетачки Кварт):
Млетачки амбасадор у Цариграду имао је титулу Бајло (Bailo). Првобитна четврт у којој су живели и трговали Млечани налазила се у близини данашњег моста Галата на јужној обали. Њихови фондаци (трговачка складишта) и палате су углавном урушени, али улична мрежа Еминонуа и даље прати старе византијско-млетачке трговачке путеве.
Црква Богородице Халкопратије и Календерхане џамија: Млечани су током трајања Латинског царства (1204–1261) користили неке од постојећих византијских цркава као своја верска средишта.
Овде се могу наћи ситни рудиментарни архитектонски елементи западњачког клесања из тог периода.
Палата венецијанског Бајлоа (данашњи конзулат Италије): Током каснијег османског периода, седиште млетачког амбасадора пресељено је преко Златног рога у четврт Топхане/Бејоглу. Зграда је касније постала амбасада, а данас је Генерални конзулат Италије, што представља директан историјски континуитет млетачког дипломатског присуства.
Парадоксално, највећи остаци материјалне културе Млечана из Цариграда данас се не налазе у Истанбулу, већ у Венецији.
Након што су Млечани предводили пљачку Цариграда у Четвртом крсташком рату (1204. године), у Венецију су однети непроцењиви артефакти који данас красе Базилику Светог Марка:
Квадрига (четири бронзана коња) који су стајали на цариградском Хиподрому.
Скулптура Тетрарха (четири римска владара од порфира), која је скинута са цариградског трга Филаделфион и уграђена у угао венецијанске базилике.
Бројне иконе, реликвије и златни предмети који чине чувену ризницу Pala d'Oro.
Коњи су постављени на фасади зграде, на лођу над тремом, у Базилици Сан Маркоу Венецији, након пљачке Цариграда 1204. године. Они су остали тамо до Наполеоновепљачке 1797. године, али су враћени 1815. године. Скулптуре су скинуте са фасаде и стављене унутар Базилике Светог Марка за потребе заштите, уз постављање реплика на њиховој позицији на лођи.
Четири тетрарха (итал. Monumento ai Tetrarchi) — скулптурална композиција направљена од тамноцрвеног порфира, постављена на јужној фасади млетачке катедрале Сан Марко. Статуа је направљена у првој половини 4. века и била је део Филаделфиона у Константинополису изграђеног поред Константиновог стуба (данашњи трг Шамберлиташ).
(Наставиће се)
