ПИШЕ: Мићо Лутовац
Данас се навршава деветнаест година од дана који је једнима празник, а другима – већинској, часној и историјски свјесној Црној Гори – дубока национална рана. Док се у појединим институцијама вијоре заставе и понављају фразе о "слободи", "суверености" и "европском путу", истина је да се 21. мај 2006. не може другачије назвати до – датум срамоте, издаје и преваре.
Покрадени референдум не може бити темељ државе. То је ваљда јасно. Референдум о тзв. независности није био тријумф воље народа, већ бесрамна операција домаће и страних служби у строгој координацији и спрези са западним центрима моћи. Документи, свједочења, нерегуларности и логички слијед догађаја указују на бруталну крађу. Од вјештачки увезених „дијаспораша“, преко притисака на запослене у јавном сектору, до прецизне медијске манипулације и селективног бројања гласова – све је било подређено једном циљу: откинути Црну Гору од Србије по сваку цијену.
А шта смо добили? Зависност од Запада и понижење према Истоку.
Такозвана независна Црна Гора данас нема ништа своје. Економски зависна од кредита и диктата ММФ-а и ЕУ, политички поданик НАТО пакта, морално дезоријентисана и национално расутa. Прва ствар коју је учинила „независна“ власт била је признање лажне државе Косово – одрицање од свете земље и властитог, српског идентитета. Одмах потом – улазак у НАТО, пакт који је 1999. бомбардовао и Црну Гору и Србију, пакт који и данас, својом злокобном улогом у Украјини, доказује да је све осим "одбрамбени".
Престали смо да будемо народ са кичмом. У мрачном углу историје заборавили смо коме дугујемо опстанак: Србији која нас је кроз вјекове бранила, и Русији која нас је политички, духовно и материјално подржавала онда кад нам је било најтеже. Као земља са донимантно православним народом, окренули смо леђа братској Москви и заклели се у Вашингтон. То није независност – то је срамота.
Како се данас усудити погледати у очи сјенима Светог Петра Цетињског, Његоша, Марка Миљанова? Ко је тај што има образ да слави "побједу" која је поништила вриједности за које су живјели и умирали? Његошева "Луча микрокозма" замијењена је ЛГБТ резолуцијама, а чојство и јунаштво кучког војводе и јунака – поданичким служењем странцима и унутрашњим тајкунима.
Превара се темељи на лажи, а лаж не може трајати вјечно. И ту се враћамо човјеку којег су многи вријеђали и покушавали оспорити– Слободану Милошевићу. Данас, када сагледамо судбину Србије, Црне Горе и цијелог Балкана, јасно је: био је без имало резерве - праву. Не само у идејама, већ и у процјенама. Видио је шта долази – распад народа, морала и идентитета. на послетку, није случајно што га се и данас плаше.
Дакле, данас није никакав празник већинске Црне Горе. Ово је подсјетник на најтежу националну капитулацију у новијој историји. Али нада постоји – у народу који није заборавио ко је, шта је и коме припада. Добро је што су данас у власти и оне странке и покрети који отворено говоре истину: да је референдум покраден, да Црна Гора није слободна, и да морамо назад – не у прошлост, него у правду.
Истинска слобода неће доћи из Брисела, Вашингтона, или из амбасадорских рецепата. Она ће доћи кад се као народ покајемо – пред прецима, пред Србијом, пред Русијом, пред Богом. Када вратимо братске везе са Београдом, када изађемо из НАТО савеза који више никога не штити, већ распирује ратове, мржњу и масовна убиства, на чему је до сада и опстајао. Украјина је доказ: цијела конструкција западног "система вриједности" пуца пред нашим очима.
Црна Гора мора бити дио онога што јесте – српског духовног, културног и историјског простора. Само тада ће пронаћи мир. А 21. мај ће једном у будућности бити обиљежаван – не као дан независности, већ као дан када је почела велика обмана, из које смо – некад – коначно изашли.
