ПИШЕ: Миленко Јовановић
Ах, каква драма. Каква национална трагедија. Предсједник Скупштине Црне Горе, Андрија Мандић, ни ове године није показао основни ниво дисциплине и поштовања према светињи званој 21. мај – Дану независности. Није послао честитку. Ни ријечи. Ни "смајли(ћ)". Ни срце у бојама заставе.
И сада – наравно – НАТО билтени, аутошовинистичке редакције и остале стратешке подружнице „цивилног друштва“ (чије фактуре иначе плаћају амбасаде и донације за „одрживу демократију“) падају у депресију. „Како је могао?!“, урличу. „Он је предсједник Скупштине! Он представља све грађане!“ — кажу, наравно, мислећи искључиво на оне грађане који су 2006. гласали под надзором мафије, уз пасоше из Љешанске нахије, са канцеларијама ДПС-а које су личиле на берзе гласова. Да не спомињемо ЦИА курсеве за „обојене револуције“, који су, срећним стицајем околности, баш тада имали дипломце у Подгорици.
Нека ми буде дозвољено да примијетим: Шеф парламента, као сваки нормалан човјек, једноставно не жели да честита нешто што изгледа као државност, а функционише као д.о.о. фирма. Јер шта је заправо настало 21. маја 2006? Није то била нека велика демократска побједа народа – то је био технички поступак да би Мило Ђукановић и његови људи, већ дубоко увезани са разним типовима из мрачних кругова и тефтера, добили свој легализовани приватни посјед. Звали су га "држава". У пракси, то је било нешто као Црна Гора™ – са логотипом, али без суштине.
Честитати 21. мај значи ставити печат на све оно што је дошло послије њега. На економски геноцид над сјевером. На друштвену пирамиду у којој се до врха долазило искључиво путем послушности, коверте, кумства или брата од тетке. На уређено безакоње у којем су тајкуни постали „угледни бизнисмени“, а народ робље у туђој држави за коју су га убиједили да је његова.
Андрија је, дакле, само остао досљедан. Није поклекнуо пред новим таласом „цивилизованог“ притиска. Није пристао на људску и политичку капитулацију. Јер да јесте – од њега би већ тражили да сљедеће године обуче мајицу са отиском „Да, Мило!“ и заплеше у колу са ЛГБТ активистима, НАТО пензионерима и једним дијелом НВО сектора који иначе пола године живи у Бриселу, а пола у Тивту или Подгорици.
И што је најљепше – исти ти који су годинама ћутали на системску пљачку и (ли) у њој свим могућим ресурсима партиципирали, као и на изборне манипулације, на прогон сваког ко мисли другачије – сада су шокирани јер један човјек није послао честитку. Неки би рекли: имају ли они огледало? Ја бих питао: имају ли бар кап стида?
Но није ово први пут да исти кругови вриште због „непримјереног“ понашања Андрије Мандића. Смета им кад каже да је српски народ у Црној Гори дискриминисан. Смета им кад се слика са патријархом. Смета им што уопште постоји, јер подсјећа на оно што су хтјели да потпуно избришу – да је ово била земља равноправних народа, у којој се нико није морао стидјети ко је и шта је. До 2006. године, наравно.
Зато Андрија није честитао. Јер честитати 21. мај у Црној Гори је као да честиташ човјеку годишњицу брака који је склопљен на превари, са фалсификованим документима, и у којем су му украли и кућу и презиме. То је симбол датума кад је народ изгубио све, а један човјек добио све – од приватне обале, до монопола на правду.
Уосталом, ако се већ честита 21. мај као „Дан независности“, онда бисмо по истој логици могли честитати и 12. април 2001. – дан кад је хрватски новинар Иво Пуканић у „Националу“ први пут објавио причу о шверцу дувана из Црне Горе и директно повезао врх државе са криминалним клановима. Тај текст је касније коштао Пуканића живота, а Црну Гору, и до данас, међународне срамоте.
Или, можда, да славимо 10. март 2021., дан кад је Европол предао црногорским тужиоцима прве податке из „Скај апликације“, па смо коначно и званично сазнали оно што је народ одавно знао – да су нарко-кланови, највшији полицијски функционери, тужиоци и шефови суда били дио истог система. Државе у држави, која је функционисала као добро увезан мафијашки синдикат.
Зар не би и то требало да славимо? Јер све је то – посљедица „независности“. Све је то расцвјетало у држави чију честитку Андрија, замислите, није послао.
У земљи у којој је држава годинама била приватни картел са химном, у којој се поштење мјерило лојалношћу једном човјеку, а правда телефоном, пркосан презир фиктивних празника постаје чин достојанства. Честитати 21. мај, а прелазити преко онога што се иза тог датума крије, значило би саучествовати. А Мандић је, и овога пута, изабрао да не саучествује.
