HIC RHODUS, HIC SALTA: Мостови између Бара и Братиславе (3) - Замак Смоленице

ПИШЕ: Игор Ремс

12. октобар 2025. године

После доручка предајемо кључеве на рецепцији и на кратко се опраштамо од Братиславе. Данас одлазимо у замак Смоленице, где ћемо провести наредна два дана.

Смоленички замак (словачки: Smolenický zámok) налази се на источним падинама Малих Карпата, у селу Смоленице, близу Трнаве, у западној Словачкој. Представља пример касноромантичарске архитектуре.

Први писани помен утврђења на овом месту потиче из 1263. године. Замак је подигнут у 14. веку као стражарска тврђава у близини планинског превоја Јаблоница–Трстин, на високом брду које се издиже изнад села Смоленице, на граници Трнавске равнице и планинског подручја југоисточних падина Малих Карпата, 60 километара североисточно од Братиславе, на надморској висини од око 300 метара, непосредно испод највише планине овог масива – Зарубија (768 м).

Првобитни замак изграђен је искључиво у војне сврхе. Године 1583. обновљен је у ренесансном стилу, али је 1762. изгорео. Касније је делимично обновљен и коришћен као затвор. Од 1777. године замак је постао власништво богате аристократске породице Палфи, у чије време је у Смоленицама подигнута нова барокна капела. Током Наполеонових ратова замак је претрпео велика разарања – његова кула и више мањих кула су изгореле, а последњи пожар претворио је здање у рушевине.

Крајем 19. века гроф Јозеф Палфи започео је обнову рушевина у романтичном стилу, али изградња и декоративни радови нису у потпуности завршени до почетка Другог светског рата.

Смоленички замак се данас сматра једним од најрепрезентативнијих примера архитектуре касног романтизма, који спаја историјске елементе и фантастичне мотиве. Бастиони старог замка сачувани су током реконструкције у 19. веку, али је њихова висина повећана додавањем зидова и новог крова. Нови изглед донекле подсећа на замкове централне Француске, мада је архитектура Смоленичког замка једноставнија и ближа модерном стилу арт декоа из 20. века.

После 1945. године имовина племићких породица постала је државна својина. Породица Палфи изгубила је поседе, колекције слика, намештај и архиву која се налазила у замку. Унутрашњост је делимично очувана у изворном облику. Од 1953. године замак је у власништву Словачке академије наука, која га користи као летњу резиденцију и конгресни центар. Данас се у њему одржавају бројне конференције, симпозијуми и научни скупови.

До замка нам је требало око сат времена. По пријави, свако одлази у своју собу. Моја се налази ван самог замка, у једној од неколико адаптираних кула, на највишем спрату. Једнокреветна је, модерно намештена, али релативно мала у поређењу са собом у хотелу „Матишак“. Није прозрачна и готово да нема светла, јер су прозори у соби и купатилу малих димензија – највероватније су некада служили као пушкарнице.

Разгледам ово прелепо здање и правим прве фотографије током кратке шетње. Потом седимо у једном кафеу и чекамо да пристигну сви позвани словачки песници. Прво читање поезије организовано је у приземљу једне куле и на њему учествују само словачки аутори.

После ручка, током којег сам пробао један словачки ризлинг – веома пријатног букеа и уравнотежене киселости – настављам са разгледањем замка.

У 17 сати налазимо се у библиотеци замка, где сви учесници Фестивала читају своје песме. Ми, гости, као и у Братислави, читамо по три песме на матерњем језику, док се истовремено чује превод на словачком.

По завршетку читања, у Црвеном салону одржана је свечаност доделе награда словачким песницима који су учествовали на конкурсу. После вечере у истом салону организован је концерт једне младе словачке музичке групе за учеснике Фестивала.

13. октобар 2025.

После доручка у Плавом салону одржано је још једно читање поезије. Потом смо искористили време да се попнемо на највишу кулу замка, одакле се пружа готово надреалан поглед на околину. После ручка опраштамо се са словачким песницима и у пола два крећемо натраг за Братиславу.

Зузка ме прати до главне аутобуске станице. Седамо у један кафе. У 16.45 улазим у аутобус за аеродром. Овога пута летим са Wizz Air компанијом, а не са Austrian Airlines — и као што зна свако ко је путовао са њима, увек постоји неки проблем са пртљагом.

Око девет сати слећем на подгорички аеродром.