Сјећање на албанског великана Есад - пашу Топтанија: Непријатељ у боју, брат у части

ПИШЕ: Мићо Лутовац

У свијету кратке памети и још краћег поштовања према јунаштву, мало је личности које вријеме обасја правом свјетлошћу тек кад прођу вијекови. Једна од таквих фигура, неправедно заборављена и у Србији и у Албанији, свакако је Есад-паша Топтани — турски генерал, Албанац по роду, али човјек који је у срцу носио идеју слободног и самосталног Балкана, без страних туторства и окупација.

Овај потомак моћне земљопосједничке породице, човјек који је био шеф личне гарде султана Абдула Хамида II, постао је легенда још као командант турске одбране Скадра у Балканском рату 1912–1913. године. Његово име изговарало се с поштовањем и међу непријатељима. Са својим војницима бранио је утврђења на Тарабошу, Брдици и Бардањолу, под непрестаним нападима храбрих, али слабо наоружаних црногорских снага. Када су им је у помоћ стигла војска из Србије са својом артиљеријом, Есад-паша је знао да се више не ради о питању части, већ о питању части у поразу.

Капитулирао је. Али та капитулација није била срамота — напротив, била је један од оних тренутака када пораз рађа пријатељство. Здружена српско-црногорска команда поступила је витешки: његова војска је разоружана, али официрима је остављено да носе сабље, а Есад-паши указана посебна част. Ганут човјечношћу својих дојучерашњих противника, Есад-паша је изговорио ријечи које су означиле почетак једног несвакидашњег савезништва: даје „бесу“ Србији, да ће јој од тог дана бити пријатељ и савезник.

Посебно је запамћен тренутак од 21. априла 1913. године, када је Есад-паша лично предао кључеве од Скадра престолонасљеднику Данилу Петровићу. Тада је изговорио ријечи које су ушле у историју:

„Можете мислити како сам ожалошћен у овом часу, у ком чујем глас мојих милих које остављам у тој земљи. Али, уза све сам утјешен што сам побијеђен од храброг непријатеља, најјуначкијег што га има на свијету.“

На то му је принц Данило одговорио:

„Не може бити жалостан онај који је свјестан да је извршио своју дужност. Ви сте је испунили. Велим Вам то ја, који сам био ваш истрајни непријатељ, али и ваш поштоватељ. Дивио сам се вашим официрима који су се увијек јуначки борили.“
Но, црногорска застава је кратко вијорила над скадарском тврђавом. Мјешовита флота Великих сила блокирала је црногорску обалу и наредила повлачење црногорске војске из Скадра, а Аустроугарској дозволила да нападне Црну Гору. Тај чин је дубоко ожалостио и побједнике и поражене, јер је показао да Балкан, и кад пролије своју крв за част, опет мора слушати туђу вољу.

Када је српска војска 1915. године пролазила кроз Албанију, у најтежим данима повлачења према Јадрану, Есад-паша је, као министар унутрашњих послова и војске у албанској влади, издао наредбу својим сународницима:

„Чујте, Арнаути и Турци! Кроз Албанију пролази српска војска. Српски војници немају другог новца сем папирне банкноте од 10 динара. Знајте да је она равна турској меџедији. И ко покуша да побије њену вриједност — уједаће се онђе гдје се нико не уједа!“

То није била само административна заповијест, него акт племенитости и политичке далековидости. У мору мржње и интереса, Есад-паша је био мост.

Када су Велике силе 1913. створиле Кнежевину Албанију, Топтани је, са својом војском из Скадра, контролисао највећи дио земље и у Драчу основао Републику Централну Албанију. Није био само војник — био је државник који је сањао да се Балкан ослободи туђег утицаја и да његови народи живе у међусобном поштовању. На Видовдан 1915. године потписао је са Србијом тајни споразум о унији — реалној конфедерацији — између Албаније и Србије.

Због тог споразума, албанска историографија га и данас назива издајником, а он је, у ствари, био највећи заговорник сарадње два најближа народа Балкана. Његова политика била је једноставна и храбра: „Балкан балканским народима!“

Есад-паша је био пријатељ српског народа у најтежим тренуцима. Његова наредба да се српски динар прихвата као званично средство плаћања у Албанији и да се српским војницима пружа помоћ — била је чин који је спасио многе животе. А када је касније, на Солунском фронту, стао уз српску војску, показао је да се његова беса не изговара узалуд.

Убијен је 1920. у Паризу, на прагу крунисања за краља Албаније. Убили су га његови сународници — исти они којима је желио слободу, али не и зависност од туђина. На српском војничком гробљу у предграђу Тије, међу православним крстовима, стоји један исламски полумјесец — његов. Ту је, заувијек, заједно са српским јунацима које је поштовао и с којима је дијелио идеал Балкана без окупатора.

Српски пјесник Алекса Шантић му је посветио пјесму, завршавајући је стихом који најбоље описује његов живот:

„Ко јуначки пада — нигда пао није.“

Данас, више од једног вијека касније, име Есад-паше Топтанија поново оживљава као симбол нечега што Балкану очајнички недостаје: мудрост, храброст и визија сарадње.

У његовом духу понекад можемо препознати и данашњег премијера Едија Раму — човјека који, упркос притисцима, покушава да поведе Албанију путем разума и економске сарадње са Србијом, умјесто путем мржње и конфликта. Али, као што је Топтанија гушила политика издаје и екстремизма, тако и Рами данас „за вратом дишу“ они који од Балкана желе ново жариште.

Саљи Бериша, вјечни политички противник и симбол албанског радикализма, као и Аљбин Курти на Косову и Метохији — човјек који је већ годинама окренут етничком чишћењу и прогону свега српског из јужне српске покрајине — представљају оно што је Есад-паша највише презирао: тотални фашизам који служи туђим интересима.

Рама је једини лидер данашње Албаније који се јавно и јасно није сложио с Куртијевом политиком, и тиме је, макар симболично, показао да се дух Есад-паше Топтанија није угасио.

Ако су Срби и Албанци могли да сарађују 1915. у најстрашнијем времену ратног хаоса, онда могу и морају и данас — у добу мира и отворених граница. Све друго било би издаја и српских и албанских јунака који су падали за Балкан слободан од туђег насиља.

Нека нам зато Есад-паша Топтани буде подсјетник да се част не мјери нацијом, него дјелом. И да је једна дата беса често вриједнија од свих потписаних споразума под покровитељством великих сила.

Јер, најзад, ко јуначки стоји уз истину — ни у смрти није пао.