HIC RHODUS, HIC SALTA: Старословенски митови и легенде (7) - Отмица Живе

Иако је Велес још увек имао трачак туге у очима, престао је да тражи Јагуну. Заљубио се у своју жену Живу. Није ни чудо. Била је млада и лепа, лепо је певала и родила му сина. Исцелила му је срце од губитка и туге.

Да је Жива знала ко долази да их гледа кроз прозор који је водио у башту једном годишње, можда се не би удала за Велеса. Сигурно не би желела да њена старија сестра пати. Али нико није знао да је Јагуну зачарала Баба Јага. Род јој није рекао, а и Велес је ћутао. Понекад је Жива мислила да види лице своје сестре на прозору - али је то сматрала само илузијом, остацима сна. Али једном је тамо угледала неког другог: Подагу, најмлађег од мрачних богова, који је био господар ноћних олуја и морских ветрова. Уплашила се од њега и позвала свог мужа: „Велесе, мужу мој, неко стоји напољу.“ Велес је боље погледао и угледао Подагу. „То је један од моје браће“, објаснио јој је. „Дочекај га и спреми му нешто добро за јело, како доликује када дођу гости.“ Жива га је послушала.

Док је доносила храну на сто – грожђе и сир и колаче, а понекад и добро вино – Подага ју је посматрао са стране, пратећи је очима, одмеравајући је погледом. Волео је као нико други. Није био леп као његов брат Диј, који се сваког дана у зору састајао са Зорњачом али није био ни страшан као црна змија Ниј. Имао је витку фигуру и тамне очи. Коса му је у увијеним праменовима падала до рамена. Да није бледе боје коже, могао је бити још лепши... Али веровао је да је чак и такав какав јесте, способан да доведе жену у подводну палату на дну океана. Када је видео Живу, одлучио је да жели само њу. Никог другог. Једно је нешто желети, а друго то и учинити. Подага је морао да смисли план. И јесте. Али да би то спровео, била му је потребна помоћ браће - Дија и Нија. Позвао их је и бесно заплакао: „Велес не заслужује Живу. Годинама тражи Јагуну, па нека је и даље тражи. Ја сам се толико заљубио у Живу да ми срце лупа од љубави. А знате, браћо, шта се дешава када ми срце лупа! Таласи у мору се дижу до небеса. Помозите ми да је имам”.

„Реци ми, како желиш да то урадиш?“, пита Ниј, црна змија. „Раширићеш се по небу, чинећи га тако црним да се ништа неће видети ни испод ни изнад њега.“ „А ја?“, пита Диј. „Послаћеш најдубљи сан који си спремио Велесу и Живи. Кад буду спавали, Кашчеј, рогати демон, ући ће у њихов дом. Отеће Живу и одвести је у моју подводну палату”.

Како је рекао, тако се и догодило. Ноћу је Кашчеј одлетео до палате, ушао кроз отворен прозор у собу у којој су младенци спавали, узео Живу у канџе и одлетео с њом у Подагов дворац. Ујутру када се Велес пробудио пружио је руку желећи да помилује уснулу Живу по коси, али његова жена није била поред њега. Мислио је да је изашла у башту, па је и он отишао тамо. Одједном је угледао Дија како седи на каменој клупи, тужан и несрећан. „Шта ти се десило, брате?“ пита га Велес. „Зорњача је љута на мене“, одговара Диј.

„Није хтела данас да ме види. Није се од звезде претворила у девојку и није дошла.” „А зашто је то тако?“ Велес се питао. „Зато што сам урадио нешто што јој се не свиђа.“ „Шта?“, желео је да зна бог жетве и стоке. Тек тада је Диј испричао Велесу како је помогао Подагу да отме његову жену. Велес је постао озбиљан:

„Погрешио си, брате мој. Али срећом си схватио своју грешку чак и ако је то само захваљујући Зорњачи. Буди срећан што је имаш и што јој се свиђаш. Љубав мења све на боље. Чак и тебе.“ „Само ако ми Зорњача опрости и жели поново да ме види“, рекао је Диј несрећно. „Хоћу“, рекла је најсјајнија звезда на небу, „али само ако помогнеш Велесу да ослободи Живу.“ Диј јој је обећао и баш тог дана су отишли ​​у Подагин подводни дворац да узму Живу.

Шта треба да знате: Жива – је прво људско биће коме су богови подарили бесмртност и прихватили је међу себе. Словени су је обожавали као богињу која је штитила жене при порођају. Подага – ово божанство су више обожавали они словенски народи који су живели близу мора. Он је господар олуја, мора и океана, нека врста аналога Нептуна. Према легенди, имао је огромну палату на дну океана, одакле је одводио најлепше људске девице. Женио се њима. Са сваком од њих имао је дванаест ћерки, које су постајале водене сирене (русалке).

Сварогов син Дажбог

Прелепа Лада, прва од богиња, коју је праотац Род створио од своје златне косе, баш у зору историје, могла је бити весела и срећна. На крају крајева, испод чекића њеног мужа Сварога излазиле су нове и нове варнице, у које је би бог ковачког заната удахнуо свој дах и тако их претварао у људе.

Најмоћнији људи градили су јој величанствене храмове у светим гајевима, где су јој служиле најлепше девојке. Али Лада је ипак била тужна. Узалуд су јој витке свештенице чешљале дугу златну косу, узалуд су јој доносиле цвеће са ливада, узалуд су јој сипале пенушаво вино у чаше, узалуд су јој нудиле слатке колаче.

Нико није могао да погоди зашто је осмех нестао са Ладиног лица. На крају крајева, некада је била тако несташна девојка! Знала је како да задиркује чак и најплеменитијег и најстаријег од богова, Рода. Само је Весна, Перунова жена, схватила. Приметила је да Лада проводи много времена са њеним малим сином Коледом. Понашала се према њему као да му је мајка. Схватила је да Лада жели дете које ће доћи од ње, а не од Свароговог чекића. Дошла је до Перуна и шапнула му на уво: „Помози Лади, да и они доживе исту радост као и ми.“ Перун, иако је био бог муње и грома, није баш разумео шта његова жена жели од њега. „Хеј, мили мој“, Весна одмахује главом. „Зар заиста не знаш која је твоја највећа радост?“ „Наравно да знам“, одговарио јој је Перун.

Богиња пролећа је поцрвенела, поласкана што му се још увек свиђа, иако је прошло 3.851 година од њиховог венчања. Али богови не старе, време за њих тече сасвим другачије, не морају да мере своју младост временом. Није ни чудо што се лепој Весни и даље свиђао Перун. „Најдражи мој“, казала је „То је тако лепо, што си ми управо рекао. Али мислим да постоји нешто друго, или боље речено неко, ко те такође чини срећним.“

Баш тада, мали Коледо дотрчи до Перуна и замоли га: „Тата, тата, хоћеш ли направити лук од муње?“ „Наравно да хоћу, ти си моје задовољство.“ Перун га помилова по коси. „Видиш“, осмехну се Весна, „управо си рекао ко је твоје друго задовољство. Син.“ „Ах“, синуло је Перуну. Али онда се одмах намрштио:

„Претпостављам да не желиш да дам Коледа Лади…“ „Наравно да не!“, прекори га Весна. „Па, учини нешто да и она има своје дете.“ Тек тада је Перун схватио шта његова жена жели од њега. Размишљао је како би могао да помогне Лади. Размишљао је дан, два, сто дана, сто година, чак и хиљаду, али није могао ништа да смисли. То га је толико наљутило да је бацио једну од својих муња на најближи камен. Разбио се у ситне комадиће. Један од њих се откотрљао у страну. Перун га је приметио и из радозналости га подигао са земље. Тада му је одломљени комад камена проговорио: „Стави ме у чашу вина а чашу стави два дана и две ноћи на прозор собе где Лада и Сварог спавају. Када дође јутро трећег дана, извади ме из чаше и дај Лади да ме поједе. Нека Сварог попије вино.“

Перун се нимало није изненадио што камен може да говори – у то време то је била најобичнија ствар – трава, вода, птице и животиње такође су могле да говоре. Не само богови, већ и људи су их разумели. Све је радио како му је речено. Лада је појела камен, Сварог је попио вино. Ујутру, све како им је Перун рекао. До вечери се родило дете, дечак, тврд као камен, са очима које су блистале као вино. Добио је име Дажбог. Зашто? Јер... Јер пре него што је Лада појела камен, упитала је Перуна: „Шта ћеш ми дати ако поједем ово округло, тврдо чудо?“ „Хоћеш, хоћеш...“ 

Перун је изненађено одмахнуо главом. „Не бој се, само га поједи. Оно што ти дајем биће бог.“ Даж-бог је добио моћ над светлошћу јер је Перун муњом разбио камен од којег је створен.

Шта треба да знате: Соларна божанства – било их је више. Поред Сварога, Перуна, Велеса и Дажбога постојао је и:
Јарило, бог певања и игре, Купало – бог извора, 
Тројан – бог лековитог биља и исцељења, 
Водан – бог језера и водених игара. Божице – богиње које су рађале своју децу. Прва од њих била је:
Весна, која је родила Коледа, друга Лада, која је родила Дажбога, 
Приплут (богиња сећања), родила је близанце: Срећу и Несрећу.

Аутор: Зузана Куглерова

 Превео са словачког и приредио: Игор Ремс