ПИШЕ: Игор Ремс
Јутро је. Танки наноси јутарње магле повлаче се ка планини. И даље сипи. Пакујем ствари. Одлазим још једном у цркву. Палим свеће и разгледам ову чудесну лепоту.
Чекам да се отвори књижара-сувенирница која се налази у склопу манастирског комплекса. Купујем мед. У свим манастирима које сам посећивао куповао сам вино или мед, често и једно и друго. Овде вино нису имали?
Преносим ствари у ауто, одлазим до пријемног одељења и враћам кључ.
Све је тихо, никога још нема, ниједног монаха… Крећем.
У мени је дилема: да ли преко Перника да наставим за Софију и укључим се на аутопут или да неко време возим кроз градове и градиће, села која сам уцртао на карти: Дупница – Самоков – Боровец – Костенец…
Размишљам: ако киша не престане, возићу право за Софију.
Изгледа да одроне од јуче нико није дирао? Или су ово нови?
Како излазим из густе шуме која се надвија над путем, постаје све светлије. Остављам кишу иза себе и одлучујем да ипак прођем кроз те градиће, како бих што више видео. Пут је лош; има делова који су изнова рађени, али сваки прилаз селу или градићу и пут кроз њих су у јадном стању.
Возим ка граду Костенец. Брдски предео. Пењем се. Овде почиње и киша и магла! Све ме подсећа на пут од Призрена до Брезовице, нарочито од превоја, с тим да је овде пут баш у лошем стању.
Гране се надвиле; имам осећај да додирују кров аута. Пут је на неким местима толико узан да би било тешко мимоићи се с аутом из супротног правца, али, срећом, готово да саобраћаја и нема.
Пролазим кроз села Радуил, Марица, Долна (Доња) Банија… Преовлађују старе сеоске куће, рађене најчешће од опеке која провирује кроз већ пропале фасаде. Боје на фасадама су избледеле, добиле сиве нијансе; све то изгледа запуштено, суморно…
Улазим у Костенец, у центар вароши. Нема сигнализације; не знам где да возим – право, лево или десно?
По инстинкту улазим у једну улицу, али одмах схватам да сам погрешио. Паркирам ауто на једном проширењу с намером да уђем у један дућан. Из њега излази једна девојка која покушава да ми објасни како да изађем на аутопут. Излазим на један кружни ток који показује правац Пловдив. Крећем тим путем.
Провирује сунце; облаци се повлаче и целу равницу обасјава светлост.
Пролазим Габровец, Момину Клисуру, Белово и улазим у Пазарџик.
Кратка историја Пазарџика
Шира територија града Пазарџика насељена је још од античких времена. Крајем XIV века ову област освојили су Турци. Године 1485. основали су татарско насеље Татар Пазарџик (пазар на турском значи тржница) на левој обали реке Марице као успутну станицу и тржницу на важном транспортном правцу Цариград – Софија – Ниш.
Руска војска, предвођена кнезом Николајем Каменским, освојила је Пазарџик након кратке опсаде 1810. године. Средином XIX века Пазарџик се развио у занатски и сајамски град (са два годишња сајма) и порастао је на 25.000 становника.
Током Бугарског ослободилачког рата 1877–1878. град су спалиле османске снаге у повлачењу. Град су ослободиле снаге руског генерала Јосифа Владимировича Гуркова 2. јануара 1878. године. Након ослобођења, град се проширио на десну обалу реке Марице.
Од 1885. Пазарџик је у саставу бугарске државе. Од тада се град брзо развијао – индустрија, образовање, инфраструктура.
Жером-Адолф Бланки, пролазећи кроз Пазарџик, пише да је 1841. године Пазарџик бројао више од 12.000 становника.
Према проценама из 2007. године, град Пазарџик имао је 80.000 становника. Већина становништва чине етнички Бугари, а остатак малобројни Роми и Турци. Последњих двадесетак година град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи, па је по последњем попису из 2022. године град имао између 60 и 70 хиљада становника.
Српске и бугарске територије „ујединио“ је још српски цар Душан, створивши велико тржиште. Дубровачки трговци су то најбоље користили, стварајући трговачке пунктове дуж путева, по источним и јужним крајевима царства, о чему постоје документа. Ни под Турцима се ситуација није много променила, само је постало теже за појединца – хришћанина. То је била јединствена турска царевина у којој су се народи мешали, како пишу страни путописци.
Из једне молбе упућене из Пазарџика српском Попечитељству просвете, 26. марта 1853. године, види се да је у том делу, корпусу бугарског народа, постојала велика потреба за београдским „Србским новинама“. Молбу је поднео учитељ Хаџи Најден Јовановић, а односила се конкретно на Пазарџик, Пештер, Копривштицу, Дупницу и Сливен.
Културне и друге везе са Србијом градили су најпре и највише Срби из Бугарске. Они су били природно оријентисани према својој матици, која је државотворно јачала. Па и „Бугари“ који су се појединачно или у мањим групама селили из Бугарске на српску територију били су, у ствари, тамошњи Срби. Нису они могли имати других мотива, осим родољубивих, иначе би ишли другде. Зато треба, када је реч о „Бугарима“, разликовати појединачне – националне везе (Срби са територија традиционалне Бугарске) од друштвених – односа између држава (организоване мисије правих Бугара).
Интересантно је да ниједна бугарска демографска статистика не помиње Србе међу Бугарима. Српског краља Милутина Немањића, чије мошти почивају усред Софије у његовој цркви-задужбини, они називају „наш крал“!
-200x200-rez.jpg)
.jpg)
