Шпијунски менталитет као насљеђе система: Ко је у Црној Гори деценијама пратио грађане?

Бивши директор Агенције за националну безбједност Дејан Перуничић осуђен је у Вишем суду у Подгорици на пет година затвора због злоупотребе службеног положаја и незаконитог прислушкивања политичара, новинара и црквених великодостојника у периоду од краја 2019. до парламентарних избора 30. августа 2020. године.

Пресуду је изрекао судија Игор Ђуричковић, а осим Перуничића, кривим је проглашен и Срђан Павићевић, који је осуђен на годину и четири мјесеца затвора.

Према наводима Специјалног државног тужилаштва, Перуничић је, супротно Закону о АНБ-у и без одобрења предсједника Врховног суда, усмено наређивао службеницима Агенције тајни надзор електронских комуникација и праћење више лица, међу којима су били опозициони политичари, новинари и црквени великодостојници. Теретио се и да је незаконито наредио прислушкивање тадашњег главног специјалног тужиоца Миливоја Катнића.

Одбрана Перуничића тврдила је да је све рађено у складу са законом и у циљу заштите уставног поретка и безбједности државе, али је суд оцијенио да постоје докази о злоупотреби службеног положаја. Адвокат Здравко Беговић најавио је жалбу Апелационом суду.

Суд није прихватио предлог СДТ-а да се Перуничићу одреди притвор након изрицања пресуде, већ му је изрекао мјеру забране напуштања мјеста боравишта и обавезног јављања полицији.

Јавност је током поступка била искључена због, како је саопштено, чувања тајности и јавног реда, па су и разлози пресуде саопштени без присуства јавности.

Међутим, ова пресуда отвара и много шира питања од самог случаја Дејана Перуничића.

Ако данас постоје докази да је АНБ незаконито пратио и прислушкивао политичаре, новинаре и црквене великодостојнике, онда се логично поставља питање — зар нема основа сумњати да су исте, па чак и теже методе, користили и ранији челници тајне службе, прије свега Душко Марковић, али и други руководиоци система безбједности?

Јер, праћење новинара, политичких неистомишљеника и јавних личности у Црној Гори није почело са Перуничићем, нити је, по оцјенама многих, окончано његовим одласком. Напротив, бројне афере и свједочења годинама указују да је унутар безбједносног апарата постојао дубоко укоријењен механизам надзора и контроле над свима који су били означени као неподобни.

Посебно забрињава чињеница што се у Црној Гори деценијама ствара атмосфера у којој држава непрестано тражи „унутрашње непријатеље“, чак и онда када их реално нема. Умјесто да безбједносни сектор служи заштити грађана и државе од стварних пријетњи, често се стицао утисак да су поједини политички, медијски и црквени кругови третирани као безбједносни проблем само зато што су мислили другачије.

У таквом амбијенту развијао се и специфичан „шпијунски менталитет“, у којем је, по тврдњама бројних актера јавног живота, велики број људи добровољно учествовао у доушничким и надзорним механизмима, стварајући атмосферу неповјерења и страха која је годинама оптерећивала црногорско друштво.

Због тога случај Перуничића многи не виде као изолован инцидент, већ као само један сегмент много ширег и дуготрајнијег система политичког и безбједносног надзора у Црној Гори.