Посланик Дејан Ђуровић, уједно и шеф посланичког клуба Нове српске демократије у Скупштини Црне Горе, и ове године је на својој породичној кући у барском насељу Бјелиши истакао заставу Краљевине Црне Горе, шаљући јасну поруку да поштује своје претке, историју и традиционалне вриједности старе Црне Горе.
Док званична Подгорица 21. мај слави као Дан независности и годишњицу референдума из 2006. године, Ђуровићев гест многи виде као подсјећање да највећи дио народа у Црној Гори никада није прихватио наратив о раздвајању од Србије као историјској побједи.
Референдум из 2006. године и данас је предмет бројних спорења и политичких полемика. Дијелу јавности остао је дубоко сумњив читав процес, од улоге међународне заједнице, до тадашњег ангажмана европских посредника, попут Мирослава Лајчака и Франтишека Липке, који су били директно укључени у организацију и правила референдума. Противници тадашњег процеса и данас тврде да је референдум одржан у атмосфери огромних притисака, злоупотреба и снажног уплитања западних центара моћи, уз елементе озбиљне корупције страних посредника али и подмићивања и уцјене грађана.
Управо зато, истицање заставе Краљевине Црне Горе на кући Дејана Ђуровића носи снажну симболику. То није само лични чин, већ и порука да тробојка није заборављена, као ни историјска Црна Гора Петровића, која је свој идентитет темељила на православљу, српском језику, ћирилици и блискости са Србијом.
Историчари и добар дио јавности подсјећају да је управо тробојка била један од најпрепознатљивијих симбола Црне Горе кроз њену модерну историју, баш као што су ћирилица и српски језик били темељ културног и државног насљеђа ове земље. Цјелокупна историја старе Црне Горе, њене повеље, писма и државни документи, писани су управо тим језиком и писмом.
Ђуровићев потез многи у Бару виде и као позив на неопходни друштвени компромис око државних симбола, јер садашња застава и грб, сматра значајан број грађана, никада нису истински прихваћени као симболи свих у Црној Гори.
Без обзира на политичке подјеле, једно је сигурно — тробојка, српски језик и ћирилица остају дубоко утемељени у историјском памћењу Црне Горе, а гест Ђуровића показује да постоје људи који то не желе да забораве, нити да дозволе да се прекине нит са прецима и историјом.