Ходочашће које спаја: Тројица младића из Бара показала снагу вјере и пријатељства

ПИШЕ: дон Дејан Турза

Вођени вјером, пријатељством и жељом да празник Светог Василија Острошког прославе на посебан начин, тројица младића из Бара – Марко Главановић, Василије Перуничић и Божо Цвијовић – кренули су пјешице ка Манастиру Острог, једној од најпознатијих православних светиња у Црној Гори.

Оно што је почело као спонтана одлука тројице пријатеља прерасло је у снажно свједочанство вјере, међусобног поштовања и спремности да се за оно што човјек сматра светим уложе труд, вријеме и жртва.

Идеја о ходочашћу родила се вече уочи поласка.

У разговору међу пријатељима сазрела је одлука да празник Светог Василија Острошког обиљеже молитвом и пјешачењем дугим око стотину километара.

Прије поласка помолили су се у Храму Светог Јована Владимира.

Марко Главановић, католик из Шушања, затражио је и благослов свог жупника, др сц. дон Дејана Турзе, који је са радошћу подржао његову намјеру.

На пут су кренули у суботу ујутро. Рута их је водила преко Манастира Рибњак, Сутормана, Вирпазара, Зете и Подгорица, гдје су прву ноћ преноћили.

Упркос киши, умору и физичким напорима, истрајали су у својој одлуци и на празник Светог Василија Острошког стигли у Острог, гдје су дан провели у молитви и захвалности.

Многи у Бару овај су подвиг доживјели као лијеп примјер младалачке одлучности, искреног пријатељства и узајамног поштовања.

У граду у којем се вјековима сусријећу различите хришћанске традиције, овакви поступци имају посебно значење.

Посебну симболику овом догађају даје чињеница да је Свети Леополд Богдан Мандић, којег Католичка Црква слави 12. маја, рођен у Херцег Новом и да је цијели свој живот посветио молитви за више разумијевања међу хришћанима.

Католичка Црква у декрету Другог ватиканског сабора Unitatis redintegratio учи да источне Цркве имају ваљане сакраменте, апостолско насљеђе и богату духовну традицију те су блиско повезане са Католичком Црквом.

Прошле године у Никшићу је монах Дамјан Кировић представио изложбу фотографија „Прозор у вјечност“, која је снажно одјекнула међу посјетиоцима и поклоницима Острога.

Већ готово четрдесет година живи у манастиру, а кроз свој монашки живот и фотографски дар биљежи тренутке тишине, свјетлости и молитве.

Његове фотографије игуман Сергије описао је као својеврсне иконе Острога.

Посебно је занимљиво да је монах Дамјан Кировић рођак једног од младића који су кренули на ово ходочашће.

По доласку у Острог управо их је он срдачно дочекао и угостио, чиме је њиховом доласку дао додатну ноту топлине, гостопримства и породичне блискости.

Дан прије поласка Марков брат Анто Главановић и Лука Перчобић уредили су околину гробљанске цркве Свете Петке у Шушању и покосили стазу према Вељој Могили.

На Спасовдан ће католички вјерници, према старом обичају, ходочастити на то мјесто носећи камење као знак својих молитава и завјета.

Овакви примјери су ме дубоко дирнули.

Иако нијесу тражили никакво признање, сматрао сам да овакве примјере вриједи истаћи јер показују колико добра тихо расте међу нама.

То су једноставна дјела која охрабрују и подсјећају нас да Бог и данас дјелује кроз људе који вјеру живе искрено, понизно и без велике буке.

Готово да нема породице на овим просторима која на неки начин не осјећа тежину вјековних подјела међу хришћанима.

У граду као што је Бар људи се често не препознају најприје по разликама, него по доброти и људскости.

Када искрено поштујемо оно што је другоме свето, тада и сами постајемо бољи људи.

У времену када се често више говори о подјелама него о ономе што људе повезује, ово ходочашће показује да истинска вјера најјасније говори кроз молитву, жртву, пријатељство и поштовање према ономе што је другоме свето.

Такви примјери подсјећају да доброта, вјера и поштовање тихо граде мостове тамо гдје ријечи често нијесу довољне.