HIR RHODUS, HIC SALTA: Старословенски митови и легенде (5) - Када се судбина отме контроли - Прове, Јагуна и настанак Баба Јаге
Прова, чувар точка
Праотац богова, Род, био је љут на себе! Како га је хировита Лада могла тако лако да надмудри? Она сигурно није дошла код њега да тражи његову дугу белу браду! Њен циљ је био другачији: желела је да преокрене судбину несрећне Зорнице ( Зорњаче) коју је он пре неког времена претворио у звезду.
Успела је, чудовиште, макар и само на један део времена, када су месец и сунце истовремено на небу. Тада Зорница може да сретне Бога ноћи, Дија, и да се одмори у његовом наручју. „Овако неће даље! Не желим да имам иког овде да ми се петља и ради шта год хоће!“, рекао је Род строго. И гласно. Тако да га сви у сунчаној палати Јасун могу чути. Али осим малог детета Коледа, који је висио око његових ногу, у Јасуну није било никога. А имао је са собом само унука јер га је Весна тамо довела. Више би волела да га има са собом, на Земљи, где је расипала беле тратинчице по ливадама, али Лада ју је молила да дете на тренутак одведе код деде: „Можда ће га малишан развеселити. Откако је Род створио Точак судбине, постао је мрзовољан старац.“ „Точак судбине?“ питала се Весна. „А шта је то?“ „Смешна је ствар са његовом белом косом. Увија се с једне на другу страну и одређује судбину људи. Ко, с ким, где и колико ће живети.“ објашњава јој Лада.
“Можеш ли да замислиш колико је Род избирљив око тог точка? Чува га и полира крајем свог огртача, не жели никоме да га да. Али ми га је на тренутак поверио.“ „Мислиш ли да би се Коледу допала таква играчка?“ замишљено је упитала Весна? „Шта ја знам? Можда.”одговарила је Лада. И заиста је била у праву. Коледу се јако допала округла бела чудотворина, исплетена од дедине косе. Зграбио ју је својим сићушним рукама, покушавајући да је привуче к себи. Али био је само сићушно дете, није могао да је контролише. Род се ипак тога уплашио. Једног дана ће Коледо прерасти пелене.
Онда ће другачије окретати точак! Кад би му било по оцу, затресао би целу Земљу. А кад би му било по деди, онда би цео универзум. Зато је Род мислио да точку треба чувар. Одломио је комадић свог малог нокта и од њега направио новог бога. Дао му је име Прове. Био је леп као и остали богови. Међутим, имао је једну ману. Род се често досађивао у старости – тако је било и са Провеом, од првог тренутка када је отворио очи. „Шта да радим, оче?“ упитао је и дуго зевао.
„Чувај точак судбине, не дозволи никоме ко није позван да га покрене. Само ти. Када се неко роди, окрећеш га лево. Годину дана касније, десно, па опет лево, опет десно, а када та особа умре, заустављаш точак.“ „Је ли то све?“ досадно пита Прове. „Ако ти не смета, могу те учинити и богом правде и истине.“
„Можеш“, сложио се Прове. Окренуо се на другу страну, затворио очи и поново заспао. Какав сан. Хркао је. Толико гласно да су му уши зујале. Каже се да је то разлог зашто истина и правда често спавају - баш као и Прове. Буде се само када отворе очи.
Шта треба да знате: Божанска суштина - Род и Прове су увек „стварали“ живот од себе сама. На пример, Род је створио Ладу од своје косе, Прове од свог нокта. Сварог је, с друге стране, користио свој дах, или боље речено Реч, коју је удисао у уши статуа, моделованих од варница, да их оживи. У случају Сварога, то је словенски еквивалент библијског: у почетку беше Реч.
ЋЕРКА ЗЕМЉЕ, ЈАГУЊА (Јагуна)
Једном је бог Прове задремао током ручка у башти соларне палате и престао да чува точак судбине. Дунуо је ветар и точак се завртео. Снажно и брзо. У истом тренутку, на Земљи се родила девојчица по имену Јагуња. Нико није знао каква је чудна судбина чека и да ће лепа Јагуња једног дана постати Баба Јага.
Живела је са родитељима на омиљеном пропланку богиње пролећа, Весне, где су расли црвени макови, плави кукуреци, жути маслачци, бели ранункулуси и нежне љубичице. Руже пењачице криле су малу дрвену кућицу из које се често чуло Јагуњино прелепо певање. Можда је зато Весна приметила девојчицу и годинама одлазила на пропланак да га слуша. Једног дана, њен брат Велес је дошао тамо са њом.
Јагуна је управо славила свој шеснаести рођендан. Седела је на прагу врата, певајући и посматрајући младог бога са два рога која су вирила испод његовог шешира. Када ју је Велес видео, заљубио се у њу, све до рогова у својим локнама. Одлучио је да је одведе у сунчану палату и ожени је.
„Немој то да радиш“, упозорила га је Весна. Али није имао избора. Одвео је Јагуну у Јасун и рекао праоцу богова: „Њено певање је тако лепо да се ниједна друга музика не може поредити са њим. Послушај га, и ако се слажеш да сам у праву, подари Јагуни бесмртност да бих је могао оженити.“ Род се намрштио. Сетио се божанског харфисте Бојана, кога је створио Сварог. Немогуће је да било шта надмаши звук његове харфе! „Одржаћемо такмичење“, рекао је. „Ако Јагуна победи, може остати овде, ако не, вратиће се одакле је дошла.“ Одмах је дао наређење да почне музичко такмичење. Јагуна је отворила уста – и певала тако лепо да је чак и божански харфист престао да свира. Род је признао да је изгубио опкладу и обећао је Велесу да може узети девојку за жену.
Почеле су припреме за венчање. Све би било у реду да се рогати демон Кашчеј, претворен у малу црну патку, није мотао унаоколо. Ушуњао се у собу у којој је Род спавао:
„Испробај Велесову љубав“, шапнуо му је. „Претвори Јагуну у нешто одвратно.“ „Онда је доведи на венчање.“ Род га је послушао и претворио Јагуну у одвратну, погрбљену старицу са проређеном косом, трулим зубима и брадавицом на носу. Тако ју је ујутру довео у венчаници. „Ево твоје младе даме“, рекао је Велесу. Са главе младе скинуо је вео - она гледа, очи су јој широм отворене тако да јој трепавице додирују углове очију: „То... То... То је ко... ох... ау!“ закркљао је. „То сам ја! Ја...“ одговорило је одвратно створење. У том тренутку је угледала свој лик у огледалу које је висило преко пута. Стиснула је уста. „Ја... Ја... Гу... га...“ „Ја га.“ узвикнуо је Велес.
“То није моја Јагуна, већ нека старица, Баба Јага. Не желим је за жену.“ Старица је уперила у њега очи пуне суза. А пошто су биле плаве као кукурек он је одмах препознао чије су очи! Али било је прекасно. Баба Јага се окренула на пети и побегла. Није желела ништа више него да брзо стигне до своје колибе. Али и она се променила.
Више то није била уредна мала дрвена кућица са плавим завесама и мушкатлама на прозорској дасци, већ бедна колиба која се љуљала с једне на другу страну. Пропланак је био прекривен високим трњем и густим чичком. Баба Јага је затворила врата за собом и сакрила се у колибу. Кажу да у ведрим ноћима, када јој Зора намигне са неба, она седи на прагу и пева. То је све што је остало од њеног некадашњег облика: њено лепо певање. Негде у даљини, несрећни Велес је стиже. Он жури на пропланак обрасао трњем. Али пре него што се пробије кроз густи чичак, Баба Јага се сакрила у колибу и затворила врата за собом. Тако ће бити док је Род не врати лепоту.
Шта треба да знате: Велесови рогови – Велес је бог жетве и стоке, симболизован роговима на глави. Према легенди, то је заправо била врста шлема који скидао док је спавао. У њима је имао скривену моћ, којом је контролисао процес жетве од сетве до жетве. Ако би му неко украо шлем, на земљи би дошло до неуспеха усева.
Аутор: Зузана Куглерова
Превео са словачког и приредио: Игор Ремс
