Аутор: Вук Михајловић
(ПОСЛЕДИЦЕ МИТОМАНИЈЕ О ИЛИРСТВУ АЛБАНАЦА)
Велика је прекретница, како у науци, тако и у међународним односима, а поготову на релацији Срби-Албанци, што се САНУ на овакав начин одважније ангажује, да допринесе научном расветљавању – за Србе, али и за читав свет – интернационално изнуђеног и горућег проблема о Албанцима као лажним потомцима Илира, народу који је живео на Кавказу и у Прикаспију и тек на почетку II миленијума доведен у Европу, најпре на Сицилију у Јужну Италију, па одатле пребачен на Балкан у управо опустошену српску покрајину Зету. Дакле, овде ћемо научно утемељено говорити о српском вишемиленијумском станишту на Балкану (и у Европи), уз истовремено разобличавање злокобне митоманије у Албанаца – као, наводних, овдашњих староседелаца; и, чак, о њиховом, измишљеном, илирском пореклу. А видећемо: они су народ са Кавказа, где су миленијумима обитавали све док их арапски калифат није одвео приликом својег освајања земаља у Медитерану и разместио их по Сицилији, Калабрији и Апулији (јужна Италија).
Аутор овог текста је у два маха обилазио поменуте провинције (Сицилију, Калабрију и Апулију) истражујући трагове, станишта ту доведених кавкаских Албанаца, пре него што су пребачени на Балкан 1043. године; како сведочи византијски историчар Михаило Аталиота ти албански фисови су размештени око Кроје, где тада није било српског живља јер је напустило те пределе (све од Епира) због пустошећег рата између српског (зетског) кнеза Војислава и византијског цара Константина.
Ускоро по настањењу ових фисова око Кроје тај крај назван је Арбанон. Свети Сава бележи да је његов отац Стеван Немања – ујединитељ «од Бога постављен да царује свом српском земљом. И пошто је обновио пропалу своју дедовину – придоби од Поморске земље Зету са градовима, од Рабна оба Пилота, а од грчке земље Патково, Хвосно и Подримље,Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу ... Све ово придоби, то му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине».1 (Занимљиво је да Свети Сава не спомиње реч «Косово», иако набраја тамошње жупе).
О свему овоме: ослобађању и уједињавању српских земаља са назнакама ко су били њихови узурпатори – (Византијци, те накратко придошли «Рабанци»-Албанци у оба Пилота), пуно тога могу да предоче – као преношење традиције или научни приступ – они чије генеолошко стабло засеже својим коренима у овде споменуте српске земље, поготово они чија је дедовина Стара Србија, или Метохија (код Светог Саве назначена као «Хвосно»), а међу таквима је и аутор овог реферата.
Зар Албанцима не би било у националном интересу да се установи њихова права етничка идентификација; јер добили бисмо опис знаменитог народа на Кавказу са миленијумском цивилизацијом и традицијом, уместо да се пркосно представљају као потомци Илира, свесни да је по среди лаж и најгори вид моралног пропадања – самообмана? Зар не би богатији били њихови уџбеници историје уз спомињање да је у њиховој предомовини на Кавказу боравио Александар Велики у II веку пре нове ере при освајању Персије, чији је вазал била кавкаска Албанија, најпитомија и најкултивисанија држава у Предкаспију? А та држава је због своје климе, оригиналног иригационог система и обиља плодореда примамила све околне народе да код ње «зимују», то јест узурпирају њено тло, као што Шиптари већ три века чине у Старој Србији(«Космету»).
С тим у вези, бележимо драгоцен научни допринос који дају руски научници на челу са академиком Светланом Плетњовом (чије је дело «Хазари» недавно објављено у нас). Плетњова (са сарадницима) саопштава резултате истраживања кроз изворе (из античког ираносредњевековног раздобља) хазарске, јерменске, персијске, византијске, арапске и турске провенијенције.
Уверени смо да та сазнања могу не само освестити неупућени свет, већ препородити Албанце– и оне умне и оне трауматизоване; они не би више своје митоманске предрасуде и лажне етничко-зулумћарске представе у мозгу претварали у тензије и претње суседима; нити у неконтролисане емоције које проузрокују рушилачке наступе равне верском (а и идеолошком) фанатичном разарачком лудилу.
ПРВО ПОГЛАВЉЕ
Албанци нису Илири, већ народ са Кавказа
Дакле, – прво: кад су нас, заточене партизане, из казамата «Учердоне» у Палерму (Сицилија) пребацивали, на годишњицу напада Хитлерове Немачке на СССР, 22. јуна 1942. године, на вулканско острво Устика, усред Тиренског мора, поред бројних изненађења по искрцавању наострво, најупечатљивије је било оно кад нам је пришао и понудио услуге један од ранијих логораша, који се представио као Пијетро Марку, Албанац из Елбасана, професор књижевности.
После неколико дана у логорском међународном комитету (у којем сам био кооптиран), Марку ми је саопштио историјску истину, то јест развејао заблуду о пореклу Албанаца. Казао је: «Ми, Албанци, нисмо никакви потомци Илира, нити су наши први преци били на Балкану. Ми смо са Кавказа. Тамо смо имали своју државу, док нас Арапи нису пребацили на Сицилију и у јужну Италију. Ето, у овим крајевима – око Месине и Ређо Калабрије – и дан данас има мојих рођака,остатака тих Албанаца са Кавказа.»
Узалудна су била настојања да се досегну било каква научно доказана сазнања којима би се потврдила казивања професора Пијетра Марка. Чак, ни истраживања на Блиском и Средњем истоку, где сам службовао шездесетих година, нису дала никакве опипљиве резултате, изузев једне старе арапске мапе на којој се види земља (држава) Албанија на југоистичној подгорини Кавказа,и са широким ослонцем на Каспијско море.
Онда је дошла збуњујућа информација амбасадора Арса Милатовића, који је известио да је дочекао на аеродрому у Тирани председника Албаније Енвер Хоџу, који је, са степеница авиона,у обраћању уобичајеној маси света, казао: «Преносим вам поздрав великог Стаљина. Он ми је рекао: Ви, Албанци, нисте Илири, како вам Немци подмећу, ви потичете од старих Пелазга».
Потражио сам на Птоломејевој мапи (II век) и видео да су Пелазги били народ у Тесалији на средишту јужног Балкана, без додира са ту околним морима: Јадранским, Егејским и Црним. Није било одговора за енигму о Албанцима на Кавказу.Моје искуство из живљења са Албанцима у Метохији, између два светска рата, није ничим ни подстицало интересовање за трагање за илирским или кавкаским пореклом тих дошљака у најбогатију древну српску жупу; јер, тада се још није био разбуктао пламен освајачких тежњи према српским земљама са стране уљеза с ону страну Проклетија.
Завојевачки фанатизам код досељених Албанаца, прожет агресивном и митоманском идеологијом о њиховом наводном илирском пореклу, те тиме историјском праву на српске земље,букнуо је негде крајем 1971. године, када је Тито смислио да помоћу такозваних уставних амандмана, погодних Хрватима и Албанцима, распарча Србију, знајући добро да се тиме разбија Југославија.
У таквом склопу догађања, са видним утемељењем деконструкције на Балкану, долази до ригидног исказивања учинка шиптарске митоманске идеологије о илирству, са циљаним методима за ширење на простору српских земаља. Илустрацију тога заокрета видели смо преко телевизијских екрана када је пренета атмосфера са једног часа историје у гимназији у Бујановцу. Нa итање наставника: «Ко смо ми?», настао је занесењачки понављани урлик: «Na jemi Iljir!» (Ми смо Илири).
Одлучио сам се тада да пођем маршрутом на коју ми је указао професор Пјетро Марко - пут Апулије, Калабрије и Сицилије и да покушам да пронађем остатке некад ту доведених Албанаца са Кавказа. И уистину, било их је око Ређо Калабрије и између Месине и Палерма. За белешке о томе истраживању није било места у медијима под Титовом контролом.Напротив, дошло је до најбеднијег подилажења креаторима албанске митоманије из Тиране, која је пропагирала илирско порекло Албанаца; и њихово, наводно, потлачивање од Срба.
(Наставиће се)