Од Вирпазара и Зете до Пљеваља: Званична застава и тробојка заједно као симбол новог времена

ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић

Овогодишњи 13. јул, Дан државности Црне Горе и Дан устанка, можда ће остати упамћен не само по свечаностима, већ и по једној важној поруци која се могла видјети широм земље. На многим мјестима, први пут послије много година без тензија и спорења, једна поред друге нашле су се званична државна застава Црне Горе и црногорска тробојка – застава Краљевине Црне Горе.

За некога је то можда само детаљ. За Црну Гору, оптерећену деценијским подјелама, то је снажан симбол.

Тробојке су се вијориле у Зети, Пљевљима, Беранама, Мојковцу и другим градовима. На појединим мјестима могле су се видјети и заставе Србије. И оно што је најважније – није било инцидената, није било тензија, нити је већини грађана то представљало проблем. Осим онима који и даље политички опстају на подјелама, већина је прихватила да различити симболи не морају бити повод за нове сукобе.

Посебну тежину имала је слика из Вирпазара, гдје су код споменика 13-јулском устанку заједно стајале државна застава Црне Горе и тробојка. Управо у Црмници, крају који се одувијек називао српском перјаницом, послата је порука да се љубав према свом историјском и националном идентитету не искључује са поштовањем државе у којој живиш.

Можда је баш то највећа порука овогодишњег 13. јула.

Посљедњих година све чешће се говори о политици идеолошког помирења, коју као један од својих политичких циљева истиче коалиција За будућност Црне Горе. Без обзира на то како ко доживљава ту политичку идеју, чињеница је да се у јавном простору све чешће прихвата могућност да различити историјски симболи могу постојати једни поред других, без мржње и нетрпељивости.

То није побједа једне идеологије над другом. То би требало да буде побједа здравог разума.

Јер, ако постоји народ који заслужује помирење, онда је то народ у Црној Гори.

Готово да нема породице која није осјетила трагедију Другог свјетског рата. У многим кућама један брат био је у партизанима, други код четника. Једни су носили петокраку, други кокарду. И једни и други оставили су кости широм Црне Горе, вјерујући да се боре за слободу свог народа и своје отаџбине.

Осамдесет година касније, вријеме је да се и о том периоду говори без искључивости.

Неспорно је да су и партизански и равногорски (четнички) покрет настали као покрети отпора окупацији, сваки са својом визијом државног уређења. Партизани су се борили за револуционарну, социјалистичку Југославију, док су равногорци били монархистички покрет одан краљу и југословенској влади у избјеглиштву.

Историја је, међутим, далеко сложенија од политичких парола. И једни и други имају странице које заслужују понос, али и странице које заслужују озбиљно преиспитивање. Међу командантима оба покрета било је и часних људи и оних чије су одлуке оставиле тешке посљедице. Али управо зато није исправно читаве покрете сводити на колективну осуду или колективну безгрешност.

Послије рата, комунистичка власт је писала званичну историју. Побједници су, као и много пута кроз свјетску историју, обликовали наратив о рату, док је друга страна деценијама била без права гласа.

Да се историја може посматрати и другачије показало је и правосуђе Републике Србије, које је 2015. године рехабилитовало генерала Драгољуба Дражу Михаиловића, поништивши пресуду из 1946. године као политички и идеолошки мотивисану. Та судска одлука није избрисала све историјске спорове нити је значила да су сви поступци припадника Равногорског покрета били исправни, али је представљала признање да се ни историја не може заснивати на политичким пресудама једног времена.

С друге стране, данас више нико озбиљан не спори величину партизанске борбе против фашизма, али се све отвореније говори и о послијератним ликвидацијама, политичким прогонима, Голог отока и другим тамним страницама комунистичког периода.

Историја, дакле, није црно-бијела.

Зато је можда коначно дошло вријеме да потомци и једних и других престану да воде ратове својих прадједова.

Осам деценија је прошло од Другог свјетског рата.

Довољно да се свако поклони својим прецима.

Довољно да се признају и херојства и грешке.

Довољно да престанемо да дијелимо народ на побједнике и поражене.

Довољно да се окренемо будућности.

Овогодишњи 13. јул показао је да је то могуће. Да државна застава и тробојка могу стајати једна поред друге. Да никоме не смета ако неко мирно и достојанствено истакне симбол свог историјског идентитета. Да љубав према Црној Гори не мора имати само један облик.

Можда је управо то највећа побједа овог празника.

Не побједа једне заставе над другом.

Него побједа помирења над подјелама.

Јер Црна Гора је сувише мала да би и даље живјела у рововима ископаним прије осамдесет година.

Вријеме је да их коначно затворимо.