-800x400-rez.jpg)
ПИШЕ: Игор Ремс
Као увод овом преношењу већ написаног (ко хоће може да настави да чита јер је доле наведен извор), јесте то да "Барски портал" има једну лепу особину да не опструира писање коментара читалаца на различите теме. Чак сам једном приликом у разговору са Уредништвом овог медија потенцирао да се објављују сви коментари без обзира да ли нам се допадају или не, само ако не прелазе границе пристојности.
У тим коментарима које најчешће пишу “безимени” а потписују се разноразним именима, даје се могућност да једна особа може да се јавља под различитим именима, запазио сам и многобројне писмене ( у поз. смислу) коментаре нарочито на пољу Историје.
Уз коришћење литературе mea parvitas ћу неке појмове означити само као "примедба аутора".
Нарочито мој осврт и акценат ће бити на Лужичке Србе.
...............
Aнтички писац Страбон (63. пре Христа – 23) вели да су Сабини „аутохтони становници Италије“, односно најстарије тамошње домородачко становништво. Французи, крајем 18. века пишући о античким Србима у Свеукупном речнику историје и географије, тврде да су Пелазги, или Пеласти (Беласти, прим. аутора, Грци су се доселили на Хелм негде око 1800 година пре Христа. У литератури коју сам користио наишао сам до размимоилажења у мишљењу одакле се овај изузетан и веома ратоборан народ, ниског раста, доселило. Једни аутотри сматрају из Мале Азије, други из горњег тока реке Нил. Грци су све преузели од домородачког становништв којег су затекли: државно уређење, пољопривреду, архитектуру и нарочито поморство где су убрзо постали врло спретни морепловци и то остали до дана даншњег. Из тог времена потиче и реч таласократија ( θαλασσοκρατια) што значи превласт или владавина над морем. Ова реч је двосложна и веома интересантна јер је чине речи талас и кратија. Ми добро знамо шта значи реч Талас и којег је порекла), били првобитни становници Грчке и Италије: Тројанци су били Пелазги, исто као и Сабини, што ће рећи да се сматрају прецима древних Срба, онда званих Трачани и Илири.
Руски совјетски историчар Николај Александрович Машкин (1900-1950) пише у Историји старог Рима, Београд 1950, да се у причама о првом римском краљу Ромулу „често спомињу Сабињани“. Убрзо после оснивања града (око 750. године пре Христа ), Римљани, који нису имали довољно жена, позвали су на игре суседне Сабињане. За време празника они су отели њихове кћери. Расрђени Сабињани крену у рат на Римљане, али их кћери-заробљенице измире са својим мужевима. После тога се две државе – римска и сабинска – уједињују, и Ромул влада заједно са сабинским краљем Титом Тацијем све до смрти овог последњег“. Ромулов наследник био је Сабињанин Нума Помпилије, а име последњег римског краља Тарквинија и имена његових сродника доводе се у везу са владавином Етрураца током 6. века. (Машкинова прича обрађена је у филму „Отмица Сабињанки“, односно отмица Србкиња).
У хрватској Енциклопедији Југославије нема Етрураца. Vojna enciklopedija смешта етрурску државу (од 8. до 1. века пре Христа) северно од Рима, између река Тибар и Арно и Тиренског мора, које је по Етрурцима (латински: Еtrisci или Тusci) добило име.
Хеланик из Митилене (5. век пре Христа) тврди да су Тирсени, односно Етрурци, односно Расени, у ствари Пеласти ( Беласти). На тај закључак наилазимо и у Плутарховој Биографији о Ромулу. Проф. др Радивоје Пешић вели да су Пеласти „имали своје писмо, као што су га имали и Венети, што је у науци документовано“. И вели да су Етрурци себе звали Раси, Раши, Расени, Рашани те да је реч Рас дарданског (сарбанског, србског) порекла.
Да називи Етрурци и Етрурија нису озбиљно утемељени казује и чињеница да те речи немају „никакве трагове ни у топонимима, хидронимима или антропонимима, а Рас, Раши, Расени постоје и у топонимима и у хидронимима и у антропонимима на једном великом пространству од Гибралтарског мореуза до Еуфрата. Сусрећемо је као Рас, Расина, Rassina, Рашка, Ресен, Ресница, Раша“, али и безброј сличних.
Бавећи се и извесним етнолошким категоријама, француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889.) највећи део својих закључака у својој студији о праву у државама старога века (1864.), извео је из неких појава карактеристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца с Апенина и Аријаца с Истока, у овом последњем случају позивајући се на Мануове законе и химне из Веда и истичући да „књига Закона Мануових говори о богопоштовању умрлих као најстаријем, које су људи икад имали“.
Не упуштајући се у расправу о ставовима да су „Срби народ који је створио Веде“, те да „по своме филозофском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша (србска) народна песма силази у најдубљу ведску прошлост“, овде ће се ипак констатовати да Сабињани и Етрурци јесу Срби, исто као и индијски Аријевци, а Латини (Римљани), као новодошли у земљу звану данас Италија ( негде сам прочитао мислим код Јована Деретића, где он каже да су Латини у пределу Лација живели као аутохтони народ-тузмеци, тако је називао мале аутохтоне народе, у доба доласка Енеја, сина Пријамовог, после пада Троје) и поробљавања многобројнијих србских старинаца постепено су преузимали не само највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ огњишта, култ брака, култ својине, култ умрлих, већ су и своју друштвену организацију прилагодили стању у затеченом становништву; на свему томе они су темељили своју будућу цивилизацију и своје наводно првенство на освојеној територији; по истом калупу – дешавало се то и са Грцима, у Грчкој.
Ако историјска наука каже да је римска цивилизација доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора „путем освајања и асимилације“ поробљеног живља, онда несумњивим треба сматрати да су и досељеници који су основали Римску цивилизацију, али и бројни нараштаји њихових наследника, трпели утицај својих подложника, мање или више прилагођених новоуспостављеним државно-правним односима.
Што у савременом „културном“ свету важи поштапалица о примату грчке и римске цивилизације, оправдање се налази у труду истога тог света да потисне истину о Србима као творцима људске цивилизације. Није француски славист Сипријан Робер (1807-1865.) без разлога рекао да је србски народ почетни народ-мајка, нити да је србски језик – језик-мајка.
Кад је већ тако, Немац П. Ф. Милер још је 1814. године запажајући колик је утицај на римске досељенике, Римљане, имала затечена србска цивилизација, добрим делом у језичкој сфери, записао да је „од изворног (српског) језика створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и међусобну комуникацију“, али никада као народни језик. Историчар, етнограф и антрополог Уве Топер (1940.), и он Немац, каже да је „наш латински створен тек за време хуманизма“, културног и философско-научног покрета зачетог у 14. веку. Исто то, „само мало друкчије“, чујемо и од Е. Гобовича који каже да „латински није тако стар, једва да има хиљаду година“, или од Л. Г. Гајзеа да је „у 12. веку уведен у римокатоличку цркву као званични језик“. Све то имајући у виду, Слободан Филиповић (1950.) с разлогом примећује да су у праву они који латински језик називају шатровачким србским (https://www.vaseljenska.com/i zabrano/о-nemackom-i-latinskom -jeziku ).
Најчудније у свему том биолошком „умовању“ јесте податак да су њихови и придружени истраживачи за „локалитете истраживања“ узели „Виминацијум, Медијану, Тимакум минус и још неколико простора на Балкану“ – све из римског периода, а уопште се нису „досетили“ да се највеће и најзначајније истражено неолитско насеље у Европи, прво седиште прве урбане европске цивилизације од пре девет хиљада година, налази у Србији, у Винчи, оној која је познавала писменост звану винчанско писмо, винчица ( Србица прим. аутора, где Немци улажу невероватан труд да Србицу назову по њиховом тумачењу као Дунавско Писмо).
У међувремену откривен је Лепенски Вир, а откривено је више стотина локалитета која припадају винчанској култури, технолошки најнапреднијој праисторијској култури у свету, оној која је примера ради, на винчанском локалитету Беловоде, код Петровца на Млави, дала најранију индустријску производњу бакра. (Испод Вукана, на свега пет-шест километара од Ждрела, откривен је рудник бакра стар око 7500 година; током вишегодишњих истраживања, почев од пролећа 1994., археолози Душан Шљивар из Београда и Драган Јацановић из Пожаревца, са својим сарадницима, установили су да тај рудник припада винчанској култури за коју се већ сматрало да науци нема више шта да пружи; на површини од око сто хектара пронађени су предмети који доказују да је металургија заснована управо овде: руда бакра – малахит и азурит – ту је копана и прерађивана, а „затечени“ су пећ за топљење бакра, камени батови за ситњење руде, калупи, кварцни песак, дрвени угаљ, ћумур довољан да развије око 1100Ц и шљака).
Вратимо ли се полазном „биолошком“ ставу да су „преци данашњих Срба и остали народи на Балканском полуострву били аутохтона балканска популација до доласка Словена“, онда то значи, само и једино, да преци данашњих Срба нису били Срби, већ некаква неидентификована „балканска популација“.
Сама по себи, „балканска популација“ најобичнија је бесмислица (чак и ако занемаримо чињеницу да је изведеница „балканска“ могла ући у употребу тек 1808. године, кад је „Хелмско“ полуострво први пут названо „Балканско“), зна ли се да је већ помињани Сипријан Робер записао да су „сва првобитна племена других словенских народа, дивно сажета у балканском Илиру. Није ли требало да из тога закључим, да сам најзад додирнуо живу стену, земљу првог формирања, да су Срби Илирије заиста најстарији међу Словенима“, те да су „велика Сарматија, Пољска, Московија, Угарска, Боемија, Бугарска, Албанија и плодно Приморје, па и цела Русија, чак Пруска“, само делови србског наслеђа; скоро да је поновио недвосмислену тврдњу Баварског географа из 1. века да је србско царство толико велико да су из њега произишли сви словенски народи.
А Павел Јозеф Шафарик кад пише о Србима као бројном народу још од преисторијских времена, користи сваку прилику да покаже не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, него и да пружи доказе да је свима њима било „опште и домаће“, једно јединствено име било Србин, али и да је у Тракији и Илирији, за разлику од неких словенских племена која су изгубила своја словенска језичка обележја, „подједнако стар србски језик остао потпуно чист од дегенерације“. Или, како то пише Велика совјетска енциклопедија, од Балтичког до Егејског мора говорило се србски. И тада је важила порука (данас у употреби само као лепа досетка) говори србски да те цео свет разуме јер је, како су то писали Антоан Меје (1866-1936.) и Андре Вајан (1890-1977.), „заједничким словенским језиком говорио некада један јединствени народ, који је поседовао свест о својој јединствености“.
Фејсбук: https://www.facebook.com/borbazaistinu.rs
Твитер: https://twitter.com/borbazaistinu
(Наставља се)
