Мурина као огледало: Ко је био уз жртве, а ко уз џелате
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Јуче се у Мурини није обиљежавала само годишњица. Јуче се мјерила савјест. Јуче се видјело ко има снаге да стане пред жртве, а ко и даље бјежи од истине као од сопствене сјенке.
Двадесет и седам година прошло је од дана када су НАТО бомбе убиле дјецу. Не војнике, не касарне, не „легитимне мете“, како су то цинично називали – него дјецу. Оливеру, Јулију, Милку, Манојла, Мирослава и Вукића. И сваки покушај да се тај злочин релативизује, умањи или гурне под тепих, ново је убиство њиховог сјећања.
Зато је и овога пута присуство предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића у Мурини више од протокола. То је чин, али и порука. Уједно и доказ да још има оних који разумију да држава није само институција – него и памћење, и образ, и одговорност. Када каже да се поклања „мученицима муринским“, Мандић не говори само као политичар, него као човјек који зна да постоје ране које не зарастају, али се не смију ни заборавити.
И није био сам. Били су тамо и други – они који не бјеже од народа, који не страхују од истине, који не калкулишу са жртвама. Њихово присуство заслужује поштовање, јер у времену опште политичке млакости, појавити се на мјесту страдања значи имати кичму.
А гдје су били остали?
Гдје су били други који данас врше власт, а јуче нијесу имали храбрости да дођу? Гдје су били они који у фотељама причају о „европским вриједностима“, а не смију да изговоре једну једину ријеч – да је у Мурини почињен злочин? Њихово одсуство није случајно, већ је у питању политика. И то она најбједнија - политика ћутања. Политика полтронства. Политика сервилности према онима који су бацали бомбе на дјецу, али и на болнице, школе, вртиће, колоне избјеглица...
Узгред, истина је проста и болна - улазак Црне Горе у НАТО није био никакав „цивилизацијски искорак“, како су га представљали. То је био чин издаје – и према овим жртвама, и према сопственом народу. Урађен против воље убједљиве већине грађана, без референдума, без стида, без образа. Урађен да би се удовољило онима који су нас бомбардовали.
И зато данас имамо апсурд - држава која је жртва, постала је чланица савеза који је ту жртву створио. А они који би требало да говоре у име народа, ћуте – јер знају да би истина значила суочавање, а суочавање значи одговорност.
Мурина није само мјесто, већ и опомена. И то опомена да се не смије трговати жртвама. Мурина је подсјећање да нема слободе без достојанства. И заувијек порука да народ који заборави своју дјецу – губи будућност.
Зато је јуче било важно ко је дошао. И још важније – ко није!
