Године 1717. руски цар Петар Први боравио је у посети Француској. Током тог путовања, обилазећи земљу која је себе сматрала културним средиштем Европе, владар Русије пожелео је да види и древни град Ремс, традиционално место крунисања француских монарха.
По доласку у катедралу у Ремсу, као знак нарочитог поштовања према високом госту, римокатолички свештеници показали су му највећу реликвију храма: древну свету књигу, чувану вековима као светињу, али чији је текст одавно престао да буде разумљив чак и њеним чуварима. Веровало се да је исписана тајанственим, „небеским“ знаковима, чије значење зна само Бог.
Када је Петар I узео рукопис у руке, тишина у катедрали постала је готово опипљива. На запрепашћење присутних, руски цар је почео да чита, течно, сигурно и наглас, као човек који држи књигу која му је одувек била позната.
Испоставило се да је књига Јеванђеље. Један њен део био је написан црквенословенским језиком ћирилицом, а други глагољицом. Како је касније утврђено, ова драгоцена реликвија доспела је у Француску средином XI века, заједно са Аном Јарославовном, кћерком кијевског кнеза Јарослава Мудрог, жене која је у нову домовину донела не само краљевско порекло, већ и писменост, културу и духовно наслеђе Истока.
Ана се удала за француског краља Анрија Првог и приликом крунисања изричито је захтевала да заклетву положи управо на Јеванђељу које је донела из Русије. Од тог тренутка, током наредних векова, готово сви француски краљеви полагали су заклетву на истој тој књизи, иако је сећање на њено порекло постепено бледело.
До времена посете Петра Првог, историја Јеванђеља била је готово потпуно заборављена, нико више није знао ни одакле долази, ни на ком је језику написано.
Французи су били уверени да је текст Јеванђеља исписан језиком анђела, недоступним обичним смртницима. Зато је утисак био утолико снажнији када се показало да човек који је дошао са далеког истока Европе, из земље коју су сматрали заосталом и варварском, без напора чита и разуме тај наводно „рајски“ језик.
Овај догађај није био куриозитет, већ јасан историјски показатељ. У тренутку када су на Западу поједине светиње више поштовaне као мистични предмети него као носиоци знања, на Истоку је постојала жива традиција писмености, читања и разумевања светих текстова. Оно што је у Француској доживљавано као „језик анђела“, у Русији је било језик цркве, државе и културе.
Сусрет Петра Првог са Јеванђељем у Ремсу тако представља судар два поимања цивилизације: једног које знање чува под стаклом и другог које га користи. Иронија историје је у томе што је књига, на којој су вековима француски краљеви полагали заклетву, у том тренутку била разумљива госту, а не домаћинима. То није била победа једног народа над другим, већ доказ да културни континуитет не прати увек политичку моћ нити географију, већ однос према писаној речи.
Јеванђеље Ане Јарославовне и данас се чува у катедрали у Ремсу и сматра се једном од најзначајнијих националних светиња Француске, неми сведок времена у ком је Исток читао оно што је Запад само поштовaо.
Петар I Алексејевич (рус.Пётр I Алексеевич; Москва, 30. мај/9. јун 1672 — Санкт Петербург, 28. јануар/8. фебруар 1725), познатији као Петар Велики (рус. Пётр Великий), био је руски цар и император који је владао од 27. априла/7. маја 1682, па све до своје смрти 1725. године. Реформе спроведене на плану земље, територијално проширење и проглашавање империје га чине најистакнутијим и најутицајнијим руским монархом, европејиста, реформатор, војсковођа, модернизатор и експанзиониста. Петар Велики је најпре идејни, а затим и делотворни творац Русије као јаке, индустријски, милитарно, урбанистички, територијално и културолошки европске силе која ће постати једна од најстабилнијих и најмоћнијих империја, а затим држава светске историје, до данашњег дана.
ПРИРЕДИО: Игор Ремс
-200x200-rez.jpg)
-200x200-rez.jpg)
