Осврт на књижевно вече Невена Милаковића у Панчеву: Поезија као мост између градова, људи и душа

ПИШЕ: проф. Југослав Рађеновић

Пoезија је, кажу, дах душе који проналази свој облик у речи. А када се те речи сусретну, када се две песничке душе препознају у тишини између стихова – тада настаје тренутак који се не заборавља. Управо таква ноћ догодила се у Градској библиотеци у Панчеву, где су се, под истим поетским небом, срели песници Невен Милаковић из Црне Горе и Нада Малек, панчевачка песникиња и нежни глас банатске равнице.

У сали испуњеној љубитељима поезије, реч се претварала у дах, а стих у светлост. Свака изговорена мисао, сваки поглед песника према публици био је део невидљивог дијалога између душе и бескраја.

Невен Милаковић, надалеко познати српски књижевник, нарочито препознатљив као аутор  сада већ култне „Виле са Кошара“, која је постала симбол части и оданости, овога пута показао је своју мање афирмисану стваралачку димензију, једно ново песничко "лице" – тихо, лирско, испуњено топлином и нежношћу. Његове љубавне песме нису биле исповести, већ молитве – посвете вери да љубав, баш као и поезија, може излечити ране света.

Насупрот његовој мужевној тишини, Нада Малек унела је у вече мирис војвођанских пространстава, топлину дома и женску интуицију која поезији даје боју. Њени стихови говорили су о снази нежности, о борби која се води тихо, и о лепоти свакодневног тренутка. У њима су живели и туга и нада, и сетна чежња и благи осмех помирења.

Публика је дисала заједно са песницима – свака песма била је нови талас емоција, свака реч огледало у којем су се препознали и Панчево и Подгорица, која је родни град Милаковића, иако задње две и по деценије живи и ствара у Бару.

Врхунац вечери наступио је када је Нада Малек, на одушевљење присутних, изговорила своју подужу песму „Мост пријатељства“, посвећену боравку у Подгорици. У њеним стиховима мост није био само грађевина – био је симбол разумевања, знак да поезија може повезати градове, људе и срца. Публика је одговорила громогласним аплаузом, али оно што је остало после аплауза био је осећај да су речи поново постале свете.

На самом крају ове дирљиве књижевне вечери, песникиња Нада Малек пожелела је да прочита песму Невена Милаковића која ју је, како је искрено признала, „дирнула у срце и душу“ – песму „Вареника“. Док ју је читала, у сали је владала готово свечана тишина; многи су, попут ње, били ганут снагом емоције и искреношћу стихова. Нада је открила да ју је та песма расплакала док се припремала за ово вече, а публика ју је дочекала и испратила дуготрајним аплаузом. Тако је, уз искрену емоцију и поштовање, завршена ова поетска ноћ.

Те вечери у Панчеву, поезија је поново пронашла свој смисао. У времену када брзина брише тишину, а површност потискује дубину, овај сусрет био је подсетник да уметност још увек може бити мост – између људи, градова, па и светова.

Јер, како рече Бранислав Бацковић, мој некадашњи телевизијски колега, писац прозе и заљубљеник у поезију:
„Пoезија није само чуђење пред природом – већ вољење.“