"Муштулук"

ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат

Ријеч коју смо толико пута чули, као новост, вијест, нешто што се чека – и обично доноси радост. „Муштулук“ је, јасно, турцизам – ријеч преузета из турског језика. Али је занимљиво како они што пјевају да „никад нијесу спознали срамотнога ропства ланце“ користе ријеч окупатора који, по њима, никада није крочио на Цетиње. Тај „грађански и непокорени град“ био је, кажу, неосвојив за читаву Отоманску империју.

Нешто ту не штима. Јер Турци су куцали на врата Беча, и отворили би их да није било Еугена Савојског. Али у земљи „ђе небо ниђе није тако плаво“, све је могуће – па и да се вјерује како пар србијанских каплара 1918. „окупира“ Црну Гору и почини злочине какве свијет не памти. И то над народом који је само коју годину раније капитулирао, потписавши акт капитулације преко бригадира Бећира и Ломпара, уз сагласност премијера Лазара Мијушковића и краља Николе Првог Петровића.

Логика у таквим причама нема гдје да станује, али у земљи чуда све је могуће. Да је неко рекао Петру Другом Петровићу да ће га потомци избацити из школа и да ће се љекари – „хећими“ – радовати смрти свога митрополита, не би вјеровао.

Јер љекар, човјек који је положио Хипократову заклетву, треба да буде хуманиста, човјек који поштује живот и служи добру. Онај који би требао да се бори за сваког пацијента, без обзира на име, поријекло или вјеру. Али у Црној Гори данас, многи су – због задњице, како народ каже – продали и душу и образ, уколико су га икада имали.

Због интереса, положаја и материјалне добити, неки су глијетом уклањали натписе са гробова својих предака, да избришу поријекло и да би имали пролаз код Мила. И управо ти исти чекали су да митрополит, болестан и изнемогао, испусти душу – да јаве вођи „муштулук“, да се порадују смрти онога који их је побиједио крстом и народом, не мачем.

Неки су чак обећавали и награду за ту вијест. Доктор Ераковић – жали Боже то презиме из Бањана, презиме од којих су и сами Петровићи, потомци Петра Хераковића из Херцеговине, који славе Светог Ђорђија – тај исти Ераковић, љекар и посланик ДПС-а, најављује и прижељкује смрт. Уз њега и "добри" доктор Абдић, такође посланик. А некадашњи министар одбране, Пеђа Бошковић, поручује да би „тај муштулук позлатио“.

Позлатио се једино митрополит Амфилохије – својим дјелом и својом душом, која је отишла Богу у наручје. Он, који је читав живот служио истини и Цркви, заслужио је мир у Царству небеском. Јер у Царству небеском нема мртвих – Христово Васкрсење свједочи да је живот вјечан, а не пролазан као људске творевине и њихове идеологије.

У Црној Гори се одувијек поштовала смрт, и болест, и туђа мука. И с непријатељем се ишло на жалост, изјављивало саучешће, приносила помоћ. Смрт се никад није славила – а камоли смрт митрополита црногорског, дике рода нашега.

Они који су чекали да позлате тај „муштулук“ остаће упамћени и остављени – на стубу срама који су сами себи подигли. Најпогубније је што то нијесу чинили из идеала или убјеђења, већ из чистог интереса. Радовали су се не због побједе идеје, већ због губитка привилегија и плена који им је обезбјеђивао бивши вођа.

Некада су комунисти давали главу за идеју – то је било за поштовање, ма колико се неко с том идејом не слагао. Али ови, данашњи „идеолози“, радили су све из користи. Из интереса. Јер им је митрополит, молитвом и истином, узео власт – а тиме и оно што су највише вољели: новац и положај.

Све у овом свијету догађа се с Божјим допуштењем. Тако и смрт митрополита, кога је Господ позвао к себи као што је и Мојсије отишао када је извео народ из Мисира и предао штап Арону.

Сва наша дјела се мјере, и добра и зла. Судиће се свима – и митрополиту, и Ераковићу, и Бошковићу, и мени, и вама. Али да би се задобило Царство небеско, мора се – како рече Његош – прећи Милош који стоји на вратима раја“. А митрополит га је, својим животом, молитвом и жртвом, превазишао.

Дјело митрополита Амфилохија остаће трајно. А дјело оних који су чекали муштулук биће запамћено као срамота. Дјело митрополита на земљи превазилази дјела многих светитеља и занменитих људи. Дјело Ераковића, Абдића, Бошковића и осталих њихових колега и партијаша је за презир, не за осуду, јер ми не судимо.

На крају, свак је рођен да једном умре, али „част и брука живе довијека“.

P. S. Кад станемо на Страшни суд Христов, знате ли колико ће вам вриједити иметак?
Одговор је јасан.

Уочи Свете Петке, љета Господњег 2025.